Стражилово

Б р . 15.

СТРАЖИЛОВО

231

ето отуд кано горски лаве режућ срне грабљивац. Там нек расте иностраска хвоја! Там нек расте! То је земља моја. Те цвјет труни, бусак гули, копа Из гробова славијанске кости, И чапрља, гдје још има стопа, Што остави овај бјежак прости; Који размишљав својијех иокопа' Страшни расаи у тамној жалости, Чим низ образ грозна суза сиде, Своје мртве поздравља и — иде! На томе путу издалека бијели му се »округ мали«. Кб плам звјезде кроз облачна скута Кад прозрачни застор једва с' бјели А свјетлошћу око не весели. ■г Јури да достигне, а та »свјетлост мила« као да даље све одскаче. Па мисли свакојаке замишља, да то није каква »привар-сјена«, да му удес не снује »грђе јаде и грче бједе« кад достигне »ово мило гњијездо«. Јер Кијево, Морава, Косово У памети прем дубоко сједе, Кобна поља, на ким штит му пукне, Мач се скргаи, бојни гром умукне! Даље спомиње гробове, који нрождиру »за туђииску корист убијене«. Крвне гране туј ловори шире, Од којијех круне су сплетене Да на главам побједниках јаче Пробадају нег круне од драче. Ох замани! Сада не три око, Сан ти није то што ћутиш сада! Сан те смртни преклопи дубоко, Кад пожуда сљепачки те свлада, Кад туђинцу, кој' ти крв је локо, Који ти месо најдразке ослада, Кој' од вјека проклиње ти име, г Вјерово си духом дјетинскиме. / У трећем дијелу пјесник нам је разумљивији. Ал' разумјеј, да ниј' никад грана, Што цјел' стабар према гају свему; И разумјеј, да није грђег дана Пег кад грабиш корјену твојему. Плахо расте грана распуштана, Може л' вихрим одољет у тему? Кад одоли, грана, која прши, Свом теготом сама себе крши.

Па овако »Глас« завршује: Но у тмини, која те окружи, Да познадеш врјеме и знакове, Глас ћеш чути, што се горко тужи, Глас, што цвили и на иомоћ зове; Охрабри се, к небу руке пружи, Дуги јади до сврхе доплове! Спаса чекај, што ти с' упутио, Ил' ти Кромвел, ил Вишинтон био!

Штета је велика, што овакве умотворине леже забатаљене, пгго нијесу растурене по народу, којем треба и сувише духовне пиће. Али, као што сам рекао напријед, прије него се ра- ј. стуру, требало би, да их пјесник прегледа и поправи на мјеста језик, као што је покојни Медо учинио био. Иа не би ли корисније ђело^ учињела која сриска књижара, да изда Казалијеве пјесме, него ли што неке тер неке пре- 1 воде издају? Што се тиче појезије саме, мени не преостаје ништа, да надоставим, понгго сам навео, / што ми се чињело, да ће је карактерисати. Човјекољубље и родољубље, тосудвије' Музе, што Казалија надишу. А у умјетпиштву одиста не уступа ниједноме своме савременику. Нека се језик Казалијев од назад четврт вијека пречисти, његове ће пјесме синути необичнијем шјајем и биће омиљена књига српска у народу нашему међу најомиљенијема. Па како да протумачимо ово занемарење пјесника ове врсте? »Пророци су давно били а данас свијет неће, да су пјесници пророци, па би му тешко било које шта чути« . . . Одговара пок. Фра И в а п Д е с н о т, никад довољно не ожаљени хрвацки пјесник. А пок. Г в е р а ц и, зафаљујући ми на превод Опсаде Фиоренц е, пише ми: I тесНосп е а8Мо81 уо^Иопо о ^и^о рег зе, о 1;иМо 1;о§Иеге аНгш. Тако је; душевно надмоћије не трпи се лако ни међу једномишљеницима а камо ли када се судара с нама, када осуђује наше ђеловање.... К томе кад се још узме пред очи оно, што сам рекао у почетку о нашем душевном јединству, и о свијести народној, онда нема чуда, што Казалија не познава боље наш нараштај. Пошто сам ово био написао, пружила ми (_/С. се прилика, да пођем до Дубровника и тада сам потражио пјесника; и нашао сам га, ђе у дубокој старости чека смрт, како ми рече сам; али можемо се уздати, да ће с нама још дуго поживјети. Што више, читаоци овога листа могу