Стражилово

260

СТРАЖИЛОВО

Б р . 17.

— Али ја нећу, да те туче. Видиш, ја тебе не бих могао пикад ударити, а у школи истучем и најјачега Не бојим се ја никог. Па тек кад будем велик, и постанем официр . . . —- Да, ти ћеш бити официр, па нећеш бити уза ме, уздахне Аница. — Е, али онда ћу имати и сабљу, па нек те онда ко и ружно погледи . . . Тако је текао тај дечији разговор. Роберто се баш спремао за кавалира, који је готов да одбрани слабији свет. Аничином оцу пак није било ни на крај памети, да туче своју кћер. Та он је премишљао о томе, како ће му Аничина лепота а Робертов новац олакшати терет старих дана, те неће морати баш ништа радити а најмање устајати ноћу из тврдог сна, да другима отвара капију Али нада његова претвори се на брзо у ништа. Роберто добије место у војничкој школи а генерала преместе у други гарнизон. Све, што је очекивао; све, чему се надао; све то однесе једна јесен. Љега спопадне стра шна јарост. Ренералу и Роберту, да богме, да није могао ништа; тим се већма окоми на Аницу — та му није могла умаћи.

Од то доба није прошао дан а да се кћери своје није натукао. Изгледало је, као да хоће да накнади, што је продангубио. Кукавно дете је и бегало од куће; али га полиција опет доведе натраг. Укућани се до душе заузимали за бедно девојче, али бесомучни отац није се освртао ни на кога. А Роберта није било ту, па ни његовог кочијаша, па ни оца . . . Аница је веиула с дана у дан, док није подлегла. Укућани скупише новаца, обасуше мртво детенце цвећем, разнобојним, свеашм, мирисавим а домаћин је нечовечног оца одмах после погреба истерао из куће. Кукавно дете! Ко зна, какво би му сунце и у потоњем животу сјало —- можда је боље, што је свело у првашњем развитку свом. Само да му крај не беше тако грозан, тако ужасан! Како је благо јлежало у сандучићу свом! Лица бледа, изнурена а опет са осмејком на њему. Колико ли је пута у својим страшним данима помишљала на Роберта и његове речи! Бар је осмејак на бледом, самртничком лицу њеном сведочио те мисли.

ФАНТАЗИЈА У Н0Ш

Двороги месец над нама се сија, Језеро илаво пред нама се нија, Висока трска узнела се горе, И ситни вали лагано жуборе. Шумори трска и жуборе вали, Трепере тихо колутови мали. Ајајој иричам: „Давно, врло давно, Милијун лета од онда је равно. „На месту овом пећина је била Од самог стакла, боравиште вила. „Оне су често, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире. „И сваки онај, који тамо сврати. Никада више натраг се не врати. „Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло нретвара.

„Безбројно свећа, до у саму зору, Засветле опет у стакленом двору. „И опет бајни захоре се гласи, Пољуици, шапат, клици и уздаси. „Да, често и сад у немој тишини, Еад месец светли у плавој даљини „Царица вила са дна се извија, На таласима санано се нија. „А трска шуми и жуборе вали, И тихо тренте колутови мали." Злато ме слуша и дисање скрива Па склапа очи, к'о да прошлост снива А шум се зачу. Препелица мила Нагло се прену и отресе крила. Па изви главу и слушати стаде, Ал брзо опет у санак се даде.

Београд, Аирила 1887.

А ветрић пирка и И бледи месец над

трска се ниЈа, језером сија.

Нојислап.