Стражилово

282

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 18.

не мисле, да би се ма гата имало мењати у том организационом плану. На против ја мислим, да је данас, после 30 година, дошло време, да се много што шта ту мора мењати. Ако ми буде дозвољено и ако наиђем на потпору оних чинилаца, који и у овом питању имају да даду свој моћни и одсудни глас, ја заиста нећу оклевати да изиђем с извесним предлозима у том правцу. Но јога данас ћу да приметим једно, а то је: нагае сврпгене гимназисте и реалци морају и у напредак бар толико знати, колико данас знају. Не могу никад и ни по гато дозволити, да се ма и за мрвицу једну смањи мера знања, коју данас износе они, тпто полажу испит зрелости. Изволите запитати господу с университета, јер о томе не може бити спора : напредак и развитак нагаих университета зависи од онога, што се у гимназијама ради и постизава. „Дозволите ми да, као старешина просветне струке, овом приликом, без икакве замерке университетима и не поричући знање народне (основне) школе, обратим вашу пажњу на ту околност, да по мом најдубљем убеђењу сва будуЛност наших виших шлола искључиво зависи од онога рада, који се у гимна.чијама стизава. То је тежак рад, рад, који за собом повлачи грдну одговорност." Даље је министар изјанио, да није за двојаку поделу средњих школа, а није ни за белгијске установе, јер се у њих сувише рано отпочиње са стручном наставом. Па онда наставља ово овако: „Не припадам онима, који су заљубљени у реалке. Признајем, да су реалке великих и сјајних резултата показале; у њима се доиста много ради; из њих су изигали многи с великим и богатим знањем; али ја бих, у интересу свију њих, вигае волео, да су свршили гимназију. Верујте ми, господо, људи, који излазе из гимназија, много су употребљивији од оних, који свршавају реалистичке ппшле. Спомењена су овде три министра, три човека, који су данас —• ја то признајем — изврсни државници, и ако нису, као што напомену г. предговорник, редовно школу довршили. ЈГепо! На је ли то доиста какав разлог противу нагаих испита зрелости? Не верујем. То су људи изврснога дара и ванредне способности ; то је

оно, што Је ту од пресудна значења, а ниЈе испит зрелости. У школама пак не граде се наставни планови и програми ни за таленте. У школи се ради, да из ње изиђу ваљани и солидни људи средње способности. Тога се начела ваља држати при састављању наставних иланова. Шта може да постигне дете или младић средње способности, а шта не може? То се ваља питати, а не, да ли може то постићи онај, који има дара, као што се наставни планови не прописују ни за оне, који немају никаква дара. На против, ја никако не желим, да свршавају гимназију они, који немају никаква дара, па били они богати или сиротни. ИГго се тиче сиромашака, ја ћу моЈке бити у неколико изменити досадашњу иросветну политику. Ја желим, да сиромах, који има дара, нађе пута и начина, да дође до университетских студија, па и преко университета до јавнога живота. Нама ће требати његов дух. Тако ће се ићи на руку, да и они из нижих слојева доспевају у више кругове друштвене. На томе и почива друштво; без тога оно не може ни бити. Али друштву не треба у вишим школама сиротиња, која никаква дара нема, јер таква је сиротиња напаст, управо опасност, која се обично и не узима на око као што треба. Овим сам хтео, да вам скренем пажњу на благодејања, а ја ћу се постарати да се она, било спајањем било другим путем, увеличају и да се дају само ваљаним, даровитим и потребитим младићима из народа, и то у обилатој мери." На завршетку рече министар : „Мора се гледати, да се учење олакгаа деци; време је догало, да се мисли о реформи наставног плана гимназијског; дошло је време, да се мисли и води рачун о захтевима, које нам сам живот износи и о оним жељама, које сам народ с правом иставља. Но све то, што има да се тек уради, не сме се ни за длаку померити од начела, да се мера знања, која се данас задобија у средњим школама, не смањује ни у колико, него да мора, ако ништа више, остати на досадагањој висини својој. За то нак нема другог пута и начина, него да се време, за које се мора ићи у гимназију, продужи, у интересу саме омладине, која се уЧИ." (Свршиће се.)

ПИСМА 0 СРПСКО-БУГАРСКОМ РАТУ. г—џ к. х. 11ИШЕ ДАНИЛО НЕДЕЉКОНИЂ.

ПИСМО XIII. Т. 20. Августа 1886. Лоштована госиођо! На Плочи смо били до 29. новембра. Тога дана дођосмо у Ак-Паланку, а одатле опет пут Пирота.

Тачно нисмо знали, куд ћемо. Бугари су седили у Пироту и околини. Проносили се свакојаки гласови. Једни су говорили, да су нагаи више пута пуцали, но да Вугари нису хтели да одговарају. Други су говорили обратно. Но то су били само гласови, а