Стражилово

БР. 18.

СТРАЖИЛОВО

283

треба да знате, да се иигде ие фабрикује толико неистинитнх гласова, као у војсци. Један је војник видио н. пр. где се два офидира разговарају, и чуо је, како је један случајно у разговору споменуо реч „наредба". Одмах је отишао и приповедио другом, како је својим очима видио тог и тог официра, где се разговарају: како %е доЛи нека наредба". Овај је опет отишао трећем и рекао му: „како је од тог и тога чуо, а тај је опет чуо од тог и тог официра: да је догила нека наредба". Четврти је већ свугде са важним лицем причао руљи, која се скупила око њега: „како је дошла наредба, да се иде напред или назад", према томе, како му се боље допада. И тако видите, где од просте случајно чувене речи: „наредба" изађе: да се војска креће напред или назад. У Ак-Паланци смо се бавили до 1. децембра. Тога дана дођосмо у село Поиор, сат и по хода од Пирота. Дошли смо били, да сменимо IX. и XIV. пук, који су били на предстражама. Наш шиљбочки низ простирао се од села Станичења, које лежи северно од Пирота, близу Књажевачког друма, па до села Костура, на југо-западној страни Пирота, недалеко од друма Ак-Паланка-Пирот. Кад сам споменуо предстраже, то ћу, госпођо, бар укратко да кажем, шта је задатак тим предстражама, и како се распоређују. Предстражи је задатак: или да извиди непријатељев положај, или да осигура трупе, које су иза ње. Бројна јачина предстраже одређује се по величини трупе, која је иза ње. Предстража се састоји: 1) из мртвих стража са шиљбочном жицом, 2) из прихватнице, 3) из потпорнице и 4) из главне трупе предстраже. Шта је које, видите из самих назива. Све те четир предстраже нужне су само онда, када су трупе иза њих веће од пукова, иначе се узимају само прве две. Из нрихватнице се одређују мртве страже, које се називају: мртва стража бр. 1., бр. 2., и т. д. Мртве страже постављају поједине пшљбоке (ведете). То сам у главном хтео да вам кажем о предстражама. Војници наши и бугарски често се састајали и разговарали са свим мирно и пријатељски, шта више су сами једни другима признавали, да тај рат нема смисла и т. д. Официри тако исто. Но најзад, официрима се не треба ни чудити, али из онаквог понашања самих војника види се јасно, како су они сматрали један другог. Село Понор је малено. Има 50—60 кућа. Нема ни цркве ни школе. Куће су оплетене, блатом олепљене и у свему равне кућама по напред поменутим селима. Село је јако сиромашно. Отуда су нам сељаци говорили, да би боље било да се зове „Помор"

него „Понор". Сиротињу је увеличало још и то, што, откако је отпочело немирно време, војска из села није избивала. А где је војска, ту нема благостања ни изобиља. Беше јака зима, и војници су чупали све, што су нашли, и плотове и сламу. Узалуд беху забране, узалуд казне. Па ипак је онај свет то мирно сносио. Ипак се вазда пријатељски разговарао и чинио нам удобности, које је само могао. Немојте, госпођо, мислити, да је то чинио из страха. Не. Они су добро и чули и знали, шта морају чинити а шта не, али су нам чинили и оно, што нису морали. Не могу никад заборавити оне дуге зимње ноћи, када би се са нашим домаћинима поређали око ватре. Шали није било краја, и ако баш ни нама ни њима није било до шале. ЈеДНом смо тако седили око дебелог пања, који је горио насред собе. Над ватром је висио мален котлић а у њему се пушило славно јело: попара. Безбрижно погледасмо на пушке поређане по зидовима, безбрижно слушасмо, како кроз пукотине на вратих звижди ветар, и како по кадикад долети кроз широки димњак снежна пахуљица. Ни на крај памети нам није било, да смо до пре неколико дана на таквом истом времену седили на пољу под ведрим небом, а пушке, место што су празне висиле по дуваровима, пуне беху у рукама. Али ко би још сећањем на такво што кварио спокојство и сласт при помисли на попару ! Од задиркивања није се ни један могао сачувати. Но мало нам беше, што једно друго не остављасмо на миру, него не дадосмо мира ни газдама од куће. У кући нашег домаћина беше нека полусуманута женска око својих педесет година, по имену Тоне. Чувши неку грају и смех дође и она к нама. Разуме се да је сада на њу дошао ред. Међу нама био је и неки Недељко. Тоне је страсно пушила, те би јој вазда давали дувана, а Недељко највише, па је за то и био њен љубимац. Када би јој који дао дувана, она би се насмешила и ћутећки климнула главом. Од тога смешења човека би чисто језа подишла, јер јој се и по лицу видило, да не уме ни да мисли, ни да смисли што. Махина од меса и крви. Спопадосмо је, да каже, који јој се од војника најбоље допада. Н>ено чисто мртво лице некако се чудно развуче, да би се њезине милости ратосиљао и онај, који није био никад ничији љубимац. Рекоше јој, како ће јој онај, кога изабере, бити ђувегија. Она тада плашљиво запита: да ли је то истина? Увераваху је, да је права истина. Тоне са цигаретом у устих стане посматрати све редом. Војници се унапред радовали, како ће бити смеха, када виде срећног човека. Иремеривши групу веселих, младих људи, она брзо пружи прст на Недељка и окрете се од ватре — застидила се бајаги. Мо-