Стражилово

Б р . 18.

СТРАЖИЛОВО

281

НАШЕ ГИМНАЗИЈЕ. ОД ЈОВАНА ТУРОИАНА. (Наставак.)

У овоме, што сад долази, не ће додуше бити говора о нашим гимназијама, већ о гимназијама аустријским; али из окога, што се говори о гимназијама аустријским, имамо ми мпогом чему да се научимо, што може бити од користи по наше гимназије. Хоћемо да наведемо неке врло ноучне моменте из дебате, која је месеца марта прошле године вођена у бечком рајхсрату о аустријским гимназијама, кад је на дневном реду био просветни буџет (види Просв. Гласник, св. 7., г. 1886.). И то навешћемо најпре најважнија места из говора, што га је говорио противник садашњих хуманистичких гимназија, посланик барон Пиркеш; а за тим ћемо навести најзначајнија места из говора аустријског министра просвете Гауча, пријатеља хуманистичких гимназија. Барон Пиркеш, с којим се у нас у Србији у главном слажу они школски људи, којима је садање устројство наших гимназија са свим добро, рекао је између осталог ово: „Врло је за похвалу, што се тежи за многим и разноврсним знањем. Али вас ја питам, да ли је достижна та племенита цељ, да није сувише високо од нас, да се ми ту не варамо и да ли ми не шкодимо онолико исто, колико мислимо да привређујемо? Зар доиста није могуће да из ваљаних превода, којих доста имамо, поцрпемо дух, унутрашњу вредност н. пр. грчких аутора? Морамо ли гледати све једкако, како се поједиии ученици муче с превођењем појединих одељака с оригинала ? — У нашим гимназијама не негују се живи модерни језици, а онде, где се уче, метода је непрактична. И испити зрелости врло су тешки и непрактични. Три- највећа државника у Аустрији, три министра у заједничкој влади, нису никад полагали испит зрелости, па опет за то сваки је изврстан у својој струци и царевини је добро нод њиховом управом, и ако нису прошли кроз тешки јарам испита зрелости. Нека се заведу строжији и тежи стручни испити, само пут до њих нека се не прави сувише стрм и вратоломан. Ко не погоди свој прави позив, тај животари јадно и чемерно и гвоздена рука школског поретка државног узрок је, што су многи и многи пропали за навек. Где су они стари Гимљани, где су они стари Грци, што су нам их као идеале све једнако у школи истицали ? Ја све мислим, да би наше свршене гимназисте, поред свог њиховог јелинизма, јадно и бедно изгледали, кад би се нешто, као оно грчки младићи, морали утркивати у борбама на колима и у бор-

бама песничким. Кад упоредим наше данашње хуманистичко образовање са старим грчким образовањем, све ми се чини, као да нашој омладини треба више телесне гимнастике, но умне. „Због важности самог предмета, мислим да би било врло добро, управо врло нужно, да се министарство просвете почне што темељније занимати овим питањем и да састави једну комисију од људи без нредрасуде, који ће израдити реформни илан и изнети од прелазних мера све, које се покажу као потребне. Као основу за тај рад могао бих, саобразно белгијским и шведским установама, предложити ова. начела. Има их свега четири. 1. Да се напусти дојакошња подела двојаких средњих школа. 2. Старе, мртве језике боље би било сматрати као помоћне науке и као такве учити их. Грчки језик да морају учити само ученици стручног филолошког одсека. 3. Пошто би се овако шта олакшало ученицима, могли би се у наставни план унети страни живи језици, који су тако важни у данашње доба. 4, Испити зрелости имали би отпасти овакви какви су сад." Министар просвете др. Гауч, с којим се у нас слажу они, по чијем је мишљењу устројство наших гимназија са свим рђаво, узео је одмах да одговори на примедбе предговорникове и рече: „Баш сам веома захвалан г. предговорнику, што је тако темељито додирнуо питање, о којем се данас доиста борба води. У" осталом то није борба нова и од данас, него је то стара борба, то је борба, у којој се боре хуманисте с једне и реалисте с друге стране. Вама је, господо, позната историја те борбе, и ја се с г. предговорником нотпуно слажем односно његове напомене о класичким играма грчким. И данас се још боре заступници хуманистичког иравца, као што се борили и стари олимпионици (победиоци у олимпијским играма) — боре се не зарад земаљске користи и зарад награде, већ се боре, као и у старо време, за венац од маслине, као и за то, да се докаже, шта је ваљаније. Да, у школи треба и у школи мора да се достигне оно, што се сматра да чини цену ваљаности. Да се иак дође до тога, мора се проћи кроз класичне школе и — мислим да се не варам — тако ће до века остати, не гледајући на то, што се овда онда, у овој и оној држави, истичу друкчија мишљења. Споменуто је, како наставни планови у нашим гимназијама пате од многокрвности. Отворено исповедам, да ја не долазим у ред оних, који се диве нашем садашњем уређењу и жоји