Стражилово

.366 -

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 23.

ликама хоће да оправда корак тај. Он некако не може себи да замисли, да жена из своје нобуде удара странпутицом, и да се одрече најглавније врлине своје: верности и постојанства. Њему жена остаје свагда у најлепшем зренику, била она невиио девојче, љуба, мати, била она љубазница па и блудница. Он у широј женској нарави тражи оиравдање поступка њена, и кад нам прикаже коју женску слику, он је прикаже у пуно.ј светлости њена положаја и њене нарави. Он нема доста речи, да обележи нежност и невиност чисте девојке; али нема доста речи, да обележи и бујност и жар жене, која чини по вољи или нагону. И једна и друга мисли и ради за то тако, што не може друкче, по нарави својој; свака је одана до крајности своме војну, и ако га ипак изневери, то су је нагониле на то претешке околности. Но ни онда га није изневерила у срцу свом; подлегла је приликама — та, жена је. Но Лаза Костић нема доста речи да обележи бескрајно осећање материно, нити може доста јуначке крви да улије у љубу, која с мужем својим заједно и осећа и пати, заједно ужива и трпи. И ако први случај да како да нема изузетка — и љуба модлегне, подлегла је само нрепреденом лукавству или чудноватим згодама. Он некако не може и не ће да осуди жену пре него што је саслуша сам, пре него што јој не иогледи у сваки кутић чудне душе њене, пре него што јој дадне реч, да му каже, за што је учинила то и то, и за што баш тако. И онда је и њему лакше, и ои с тријумфом показује на оптужену: Б^то видите, да није баш тако рђава, као што вам се чини. Можда би ко год ио томе помислио, да је Лаза Костић оптимиста, особито према женским карактерима. Али није тако, Лаза Костић није оптимиста чисте крви, он је само — да, само! — праведан. Он пре свега дели срце од осталих делова женског тела; тако је онда за њега седиште женине душе у срцу, а то срце је скоро свагда чисто, ако и остало тело подлежи опште-људским слабостима.

€1181 Г Л А 0 Н Ж К. (Јакок Игњатокић.) На годину ће се навршити пуних педесет година, како заслужни српски кљижевник старина Јаков Игљатовић ради на српској кљизи. Године 1838. у четрнаестој години свог живота изненадио је свога брата и тутора Симу Игљатовића одом једном у славу песнику Чубру Чојковићу. Ода је та штампана у 11. броју „Српског народног листа" од године 1838. а у новије је доба отштамнана и у „Јавој .у" од године 1878. у 35. броју на стр. 1078.

То би му се можда могло замерити, кад не би за иста било и таквих жена, или боље, кад све жене не би — мање, више •—■ такве биле. Сад, не мора баш свака доћи у прилику, у искушење, „коме ће се приволети царству"; али кад која дође . . . . Јер жена се заиста састоји из две суштине —■ можда ни у једном земном створу нису противности тако близу. и тако јасно обележене као баш у жени, а те противности мењају још сваки час своја места и своје „назоре". И тако се ваља придржавати мајке природе, ако се хоће потпуно да разуме и схвати женски карактер у појезији Лазе Костића. Он жене врло поштује а врло их и љуби. Он није слеп према њиховим слабостима, као год што иије ни заслепљен од њихових врлина. На кад инак жену са душевно-моралне суштине бољу нриказује, него са телесно-моралне, то лежи онда у том, што је о таквом стању уверен, те хоће да истакне племенитију страну, дањоме одржи равнотежу над неплеменитијом, кад је у жени већ „бог и ђаво". По телесним својствима њеним појми он дакле заблуду, по душевним пак прашта је, — а и ми с њиме заједно. Женска је душа, као свака душа, загонетка: ко зна, шта мисли ко год у овај или онајмах? Ми тек по промишљеном делању можемо бити уверепи, да се тело при извршавању тог делања употребљава као оруђе од стране душе. Иначе морамо телесно делање као неку анималну функцију сматрати, и онда, наравно, без саучешћа, воље и контроле душине, као н. пр. крвоток, или можемо душино делање, што се тиче уплива на телесно делање, узети као израз несвестице, која је изгубила сваку власт и контролу над телом, те ово онда пасивно иде, управо, срља низбрдице, незнајући ни куда ни камо, као н. пр. у бунилу, у ђору. Тим не мислимо ни најмање извинити женске карактере у појезији Лазе Костића, већ управо женске карактере — у оиште, те да лепог „ђавола" ноправимо, кад већ доброг „бога" лепшамо. ^— * т (Наставиће се.) 1§|§ђ Педесет годииа обилиа рада вацело зчслужује народно признаље и вахвалу, те држимо, да би било ираво и иоштено, кад би се неутрудимом том раднику благодарило на оном, што је српској кљизи привредио. А како му се и може друкчије благодарити, него ако се уз оиште учешће прослави недесетгодишљица кљижевног му рада. Матица би Српска ваљало да се прими те пријатне дужности те да настоји, да се достојно подичи стари кљижевник и трудбеник. Ми са своје стране не можемо иропустити, а да је не упозоримо на то, а