Стражилово

Б р . 23.

СТРАЖИЛОВО

365

деспота Стефана (Гл. Х1Л1. 258. и 259.) Константин философ, родом Бугарин, доста философски и бугарски т. ј мало заплетено, о том нрвом подвигу кнеза Лазара. Много простије и јасније пише о том непознати писац житија другог српског патријарха Саве IV., које житије и не садрлш друго, но само

иовест о том, како је, кад и зоог чега Је одлучен цар и натријарх српски и његови архијереји васељенским патријархом Калистом, и ко се трудио и с каквим успехом, да се скине бачена анатема те да се измири српска црква са васељенском патријаршијом у Цариграду. (Наставиће се.)

■ут.ТЛ/)/1/7/), ДХХ ГМ\РЈУ.-.г^

ЖВНСКИ КАРАКТЕРИ У ПОЈЕЗИЈИ ЛАЗЕ КОСТИЋА.

>рпски Је народ свугде и свагда уступио одлично место и жени и девојци. Погледајмо ' наше најлепше умотворине, народне песме, па ћемо се уверити, како баш народ дубоко цени сјајне снособности и врлине својих жена и девојака, како не може доста да их истакне и ловориком да увенча. Али народ уме тако исто да осуди и да ирокуне заблуделу жену, која са обести или са страсног порока удари странпутицом. Народ је у таквим приликама и добар психолог и ираведан судац, тим пре, што говори о личностима и о предметима, који му леже ван неиосредног домашаја, у далекој прошлости, коју може искитити. како му се хоће. Ни једну женску врлину пак није народ тако уздигао и тако идеалисао, као материну љубав. Ту нема довољно речи, којима би све могао исказати, што мисли и што осећа о тој светој врлини. Гусле му онда најнежније гуде, слог му тече нечујно, срце му се пгири а суза благодарности кваси му око у том је тренутку провејан најчистијим осећањем: материнском светињом. За тим предаје народ венац сестриној љубави. И онда је нежан, и онда је благодаран; али кроз та нитома осећања чује се и јуначки усклик, очајни врисак, нотмуо уздах ... ти видиш поред љубави и оданости још и пожртвовање. Та сестра је млађа, она може и делом показати што осећа, док остарелој мајци не остаје друго, до тиха реч или немо очајање. Са свим друкче приказује народ љубу. Та му већ није на тако идеалној висини као мати и сестра. Да ли је узрок томе и телесни одношај из међу мужа и жене, док је из међу матере и сина, брата и сестре чисто душеван? Наш народ је у томе узвишенога назора, те не може некако себи чисту идеалност да замисли тамо, где је — на послетку — инема: ,,Ил' по греку стара родитеља." За што народ није дао свом Марку, да има порода?! Да ли за то, што Марков син већ не може бити већи јунак од оца а кукавицу или обична човека опет Марко не може имати за сина? Да ли нак за то, што је Маркова љуба била толико време својина Мине од Костура? Бшго сад једно или друго, или било обоје, народ је

ОД МИЛАНА САВИЋА. ту показао врло фину психолошку црту свога разликовања и оцењивања. И онда је са свим појмљиво, што се и наши песници-уметници држали мишљења и уверења целога народа, кад је то мишљење и уверење основано на животноме искуству, на самој природи. Њихову нојезију прониче та иста замисао, они је приказују тако исто — та и они су синци тога народа, чији су и оци безимени певци народних песама. Лирско песништво не може нам овде служити за мерило; оно је у главном нроизвод новије струје и управо је тек накаламљено на опште народну појезију. Па ни лирске песме из самог народа нису пристале уз своје епске друге: или се топе у некорисним ако и лепим уздисајима, као севдалијске, или су фриволне, као бачванске. Оне у ствари имајуусеби нов елеменат, који преплављује све досадашње и којега у пређашње доба скоро није ни било у народном несништву: љубав из међу момка и девојке. С тога се оне и разликују битно од осталог песништва; и ако нам могу срце да разнеже, одушевити нас не могу никад тако, иросто за то, што можемо до душе да иојмимо, да девојка момка љуби, али о љубави материној и сестриној уверени смо, као о самом себи, и што та љубав губи свој идеални вео, чим се мисао о њојзи домисли до краја, Само — чудновато! наше сватовске песме задржале су на себи узвишени мирис идеалности ; али ту не треба да заборавимо, да мати оправља своје дете можда у неизвесну судбу. Ни овде не мислимо дакле да се позабавимо с омањим, чисто лирским, песмама Лазе Костића. Та оне су у главном излив његовог, личног, осећања, које он сам има према девојци; с тога и не могу бити предмет овог покушаја. Али оне песме — и драме у којима је песник српској жени, или ж,ени у ошпте, уступио обилно поље за осећање и за рад, те иам могу служити за основу о том, како Лаза Костић о њој мисли и осећа, и какве мисли, и каква осећања придодаје он својим женским иредставницама. * Лаза Костић мисли о жени најлешпе; иа и тамо, где даје, да заблуди, и тамо јој околностима и при-