Стражилово

356

СТРАЖШГОВО

Б р . 23.

гато би, би. Па тај брат, коме је он толико добра чинио, тај брат, који је некад сам љубио, те још како љубио, тај је брат њега гонио, да напусти девојку, коју Павде љуби, па да се богато ожени. Но на страну с тим! Он ми није ништа хтео нризнати, а на овај горе наведени случај мора да је заборавио. Разговарали смо се даље. Он је с почетка мислио, да брату о свему пише, али касније ме замолио, да причекам, јер ће он кроз неко време морати ићи кући, па ће са својима усмено о томе говорити. Ја сам и сама увидила, да ће то бити паметније, па сам чекала. С почетка ми је било тешко, но касније сам се са свим умирила, јер се Павле према мени тако понашао, да је у мени нестало и најмање сумње. Ја сам била уверена, да ме он љуби, а знала сам, да се на њега могу ослонити, јер сам у њему гледала човека енергична, поштена, једном речи човека, којега красе све врлине. На неколико дана пре но што ће се кренути кући, рекла сам му. да ми, ако се узмора покорити вољи родитељској или, боље да речем, вољи братовљој, одмах јави, да ме не остави дуго у нади, иа после да ме стигну јади. И он ми је обећао да ће ме послугаати. У очи тог дапа, када ће се креиути кући, био је опет код мене. То вече је заједно са Ружићевима код нас'и вечерао. Десило се некако, да смо нас двоје дуго били сами. Том приликом ми је рекао, да је с Ружићком много

о мени разговарао. Казивао ми је, како ме је оиа њему најтоплије нрепоручивала, и како му је рекла, да би и њена најтоплија жеља била, да се ми узмемо. У опште целог тог вечера владао се према мени тако, да сам се ја надала најпотпунијој срећи. Сутра дан изјутра догаао ми је опет. Када је при поласку видио сузе у мојим очима, привуче ми главу својим грудма. »Олга, немојте плакати, мени је тако тешко, кад ви илачете,« рече милујући ми косу. »Па чему се имам надати?« питала сам у последњем тренутку. »Олга, не бојте се ничега. Будите са свим мирни, ја ћу учинити све, гато буде требало да чиним.« То је рекао неким озбиљним свечаним тоном. Јога једно збогом, и ми се растадоемо. Мени је било тегако, гато сам остала сама, али његове иоследње речи улигае ми толико наде, да сам сваким дапом чекала повољпе гласе од њега.

Сутра дап по његовом одласку рече ми Ружићка, шта се с њим о мени разговарала, и поче ме испитивати, да ли је он мени што спомињао о томе, да ме љуби. Та своја испитивања попављала ја она често али јој све беше заман. Уз њу се придружигае и сви моји но од мене нико није чуо ни речи. »Ако је Павле вама спомињао што о својој љубави,« рече ми између осталог Ружићка, »опда вам могу рећи, да се имате најбољем надати, јер ја мислим, да је Павле човек.« Уз те њене мисли придружио се и муж јој, па и моја у.јна и ујак. »Ако је он човек на свом месту« говорио је мој ујак, »узеће ону, коју воле, а неће се ограничити на вољу родитеља и брата, а ако је кукавица па се не узда у себе, да ће кадар бити ссби и жени заслужити колико им је нужно, пего буде тражио, да му жена накнади оно, што он није кадар, онда ие треба ни да те је жао. јер он онда није човек за тебе.« Мени су те њихове примедбе биле готово смешне. Боже мој, боже, и они су још могли мислити, да је било нужде, да ме тек опи увере, да је он човек! Као да ја њега нисам знала. Та да су сумњали у њега, да су том сумњом хтели и мене нлашити, неби ништа били успели. Та ја сам знала, да ме оп љуби, а ои ми је ири ноласку рекао, да »будем са свим мирна и да се не бојим ничега,« на зар да у његове речи сумњам? Не, ја нисам сумњала, јер он је у мојим очима био човек, а зиао је цео мој живот, знао је, шта сам натила, шта сам све преметпула нреко главе, па он, он, који ме је тако волео, тако ношговао, тако знао, он ме неће оставити. У таквим мислима пролазио ми је дан за даиом. Што се низало више дана, ја сам била све мирнија. Та рекла сам му, ако се узморамо разићи, да ми јави одмах, на кад је тако дуго ћутао, надала сам се, да ће ми рећи повољне гласе, и да по томе хоће по свом повратку све сам да ми каже. Једне ноћи сањала сам, да ме је љубио и нлачући ме молио, да му негато онростим. Бадава сам га молила, да ми рече, игата. На моје руке капале су само његове сузе, а усга су му гаапутала. »Опростите ми, Олга, тако вам бога. онростите ми!« (Наставиће се.)