Стражилово

360

„Пазите, да се не преварите!" отшали му Милица. Одмах се затим и уозбиљила. Време им текло у пријатном разговору; а како је топло, нареди Болетовица, да се ностави сто у башти. После мале ужине оде Милица с конципистом, да се прођу поред рибњака. Рибњак је у малој долини за баштом, а са три га стране порубила букова шума, огледајући своје зеленило у мирној води. „Знате ли веслати?" запита она свог пратиоца указујући на чамац поред обале. „Знам! То је лепо! Чамац сте ваљда скоро начинили ?" „Молила сам оца тако дуго, док ми је купио чамац. И ја веслам помало." Седну једно спроћу другога у чун, а Руда га одби нагло од обале. Рибњак мален, али по среди тако дубок, да се и кроз тако бистру воду не види дно. Поред обале праћакају се штуке, а главати шарани пливају лепо површином. Букве уз обалу позлатили вечерњи сунчани зраци, а тамо у башти на врх тополе звижди кос своју мелодичну песму, да се разлеже долином. „Како је лепо вечерас!" шану девојка у иола гласа, па упрла поглед на тицу. А тица непрестано извија своју песму на врх тополе. „Ј1епо је, красно!" понови конциписта; но њему није баш много до те лепоте, до сунчаних зрака и птичије песме; њега обузима мисао, да је можда близу прилика, кад ће моћи открити девојци своје осећаје — своју љубав. „Сад ил никад!" помисли, на се узео храбрити. Чун ушао у полутамни присенак гранатих букава, што се пружиле далеко над водом. Обала обрасла честом, а између грмова вијуга се стаза и води преким путем из Борја на Дреново, но њом се слабо ко служи. Милица је све једнако занесена вечерњом лепотом, па ћути и гледа преда се. Конциписта пребацио весло преко чуна, пустио чун, да га љуља и носи благи поветарац. Нашао се у запари, јер не зна, како би отпочео разговор и изишао с бојом на среду. „Шта да околишим?" помисли у једанмах и одмах, као оно пливач, који мора да скочи у воду са високе обале, наже се тренутном храброшћу према њој и шапну, што може љубазније: „Госпођице Милице!" Девојка се трже и погледа га зачуђено. „Госпођице Милице!" понови конциписта одважније, јер што се више смркава, то више расти и његова храброст.

Б р . 23.

Девојку напротив обузе неки немир. „Шта желите?" запита она нагло. „Зар не ћете више да веслате?" „Веслаћу — одмах! Но пре ми дозволите једну реч, и, госпођице, — не ћете се на ме љутити. .." „Да се љутим? Зашто?" одговори она ; а немир узе да је све више подузима; па у неприлици оборила очи и кида ружу, што је са собом нонела. Обоје тако занесени, да и не чују кораке на стази за џбуњем. Човек пак, што долажаше, приметио их одмах и стао за буково дебло, једва неколико метара далеко од оно двоје. То је Корен. „Дакле, ту су! Сами се возају по сумраку. Лудо, чему ти дође?" то му беше прва мисао. Не ће да им се јави, јер ни по коју цену не би учинио Руди те радости. „Сад ће одвеслати на противну страну, а ја идем у дворац. Може бити, да ћу имати вечерас нрилику и дужност, да — честитам," рече у себи јетко и приљуби се већма уз букву. И баш мора чути њихов разговор. Чамац се не миче с места. „Јер хтео бих вам нешто рећи! Госпођице Милице, већ одавна тразким прилике, да вам откријем своје срце — Милице, ја вас љубим! Хтеде да је ухвати за руку. Девојка се подиже нагло, тако, да се лаки чамац силно заљуља. Цикну и седе поново на своје место. Тамна румен обли јој образе, те дишући тешко хоће да говори, али не може. „Госпођице, јесам ли вас увредио?" запита конциписта потмулим гласом. Није ни сањао, да ће девојче одбити његову понуду. „Терајте к обали!" рече она осорно, да сеРуда скоро уплаши тог гласа, какав и не претпостављаше у младе неискусне девојке. Тај га отпор раздражи. „Не ћу пре, док не сазнам, да ли ћу отићи одавде као најсретнији или као најнесретнији човек," одговори он страсно. „0 мој Боже!" кличе она, а сузе јој ударише на очи. Сад се збиља поплаши конциписта. „Не, не, госпођице! Ви ме плашите! Усрећите ме само једном речи," продужи он, ухвати је за руку, и узе јој руку љубити. „Смем ли се надати, да ћете ме — саслушати?" „Не!" одби она кратко, али оштро и истрже руку из његових руку. Међутим чун, љуљајући се, примаче се -обали и брком удари о букву, за којом стоји Корен, а дрхће по целом телу од радости и жеље, да ускочи у чун и ухвати Руду за гушу. Сад се већ није могао уздржати. Док оком трену, ухватио се леваком за чврсту

СТРАЖИЛОВО