Стражилово

Б р . 23.

тога чинило му се, да није наметно сушше се истицати, јер се не тиче у првом реду његове личности. Но и то му није толико сметало, да бар дође на збор, да није имао још један, и то најважнији узрок. Знао је, да ће вечерас женске на Дренову бити саме код куће. Поседник је још јутрос отпутовао због важних нослова; а Храст и Меден, који у доколици посећују са својим женама Болетове, данас су на збору; други ко ретко и одлази на Дреново, а особито по овако променљивом пролетњем времену. Конциписта оде с неком цели. После оне забаве код Меденових занемарио је Болетове те похађао у доколици ближи дворац, у којем краљује Елза. Гони га тамо његова гордост, јер уобразио, да љупкост, којом га дочекује Меденовица. није већ обична, већ да је ради његове личности. И у таквим ириликама — ко зна, да ли га није изазвала и сама та кокетна жена? — усуди се и пође корак даље са својом ватреном изјавом, да без ње не може живити. Но нослулш га лоша срећа. Елза му се у брк одсмеја и само изненадни долазак Меденов избави конциписту из неповољног ноложаја. Али виде, — нек говоре о Елзи шта хоће, — да није он позван, да игра већу улогу с њом или норед ње. И без но муке, — што могу само бестидници његове багре, — заборави претрпљени пораз. Сад се сетио Болетове Милице па одлази често на Дреново. Онде га дочекују радосно и гостољубно, као сваког познаника. Да није више него само познаник, то иије могао себи поред најбоље воље уображавати; али тај млади човек тежи даље. Меденовима га гони гордост, а Болетовима још и прљава мисао, да ће бити Милица богата невеста. Нежност милог девојчета пак пробудила је у њему и друге осећаје — осећаје љубави. Честе посете на Дренову и његово достојанствено понашање, кад је реч о Болетовима, изазвало је много клепетагве по варошици. И тако лахковерни варошани почеше држати њега за Миличина вереника, и ако у ужим круговима није нико о томе ни речи знао. Конциписти често долазе до угаију ти говори; и не смемо тврдити, да га вређају. Данас иде на Дреново с надом, да ће му се можда пружити нрилика на само са девојком, те ће јој открити своју љубав; о успеху не сумња. Та, Милица је с њим увек тако љубазна а што није досад одговорила на његове увијене изјаве, одбија јој на неискуство и девојачки стид. Нагаао је госпођу и кћерку у башти и обе га ноздравише радосно. „Данас нема никога к нама!" примети госпа. „Свему је томе крив тај збор!" „А ви? Ви нисте хтели суделовати?" нридода Милица смешећи се.

359

„Не, не! То није за нас владине људе. Ми смо над странкама, и тек кад устреба, ступамо у бојне редове". „А кад треба?" запита девојка с малицијозним нагласком. „Но, па кад усхте влада!" одговори конциниста најивно. „Дакле, кад вам одозго заповеде? Сирота владина господа!" Милица прсну у смеј. „Госпођице, ви сте данас здраво расположени!" „Само с тога, што се не бавим нолитиком. Негато ме ииак занима. Штета, да нисте. били на збору, но..." „Но, онда не бих могао бити ту, ивинебиимали толико забаве, колико је имате! Није ли тако ?" „Видите, госнодине Гуда," рече Болетовица, „говорили смо много о данагањем збору, и о својим познаницима кандидатима, па смо врло радознале, како ће испасти данашњи збор. Ко ће победшги, ко пасти?" „Желите ли, милостива госпођо, ја ћу се одмах вратити у варош и довече донети вам подробан извештај!" „ Никако! Нисам тако мислила. Сазнаћемо све, ако не вечерас, а оно сутра у јутро. Сад остајете код нас!" „Ту морате остати! Приповедајте нам друге новости из вароши!" нашали се. Милица. „То нисам у стању! И прва и последња реч тиче се избора! Све је друго престало." „Нисте ли били пре неколико дана у граду?" запита госпа. „Јесам! Но и у граду се нроменио друштвени живот. Најпријатније је сад на селу!" „Јесте ли се већ навикли у Борју?" запита Милица. „ Како не бих! Иа, кад имамо још тако љубазне суседе!" „Које радо и занемарујемо.. ..!" „То не смете казати; но у осталом, ако сам ногрешио.. ." „Оно вам се опрашта, кад жртвујете и занемарујете своје држављанске дужности, само да нас забавите." „Милице, ти си опака!" примети мати, а њој је млади човек у вољи „Та, зна мене господин конциписта, а и он сам вели, да му се мили кадгод и мало нецкања." „Јер се онда увек сетим познате пословице!" „Које?" занита девојка нагло. „Обично се нријатељи пецкају!" одврати он поклонив се афектујући.

СТРАЖИЛОВО