Стражилово

СТРАЖИЛОВО ЗА ЗАБАВУ, аож? 1КЊШКШЗ: ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

1©ет

БРОЈ 24.

У НОВОМ САДУ 11. ЈУНИЈА 1887.

ГОД, III.

БАЈКА 0 ЈАСИЦИ.

укло поље око мене, П|)Т У даљини суре стене. На средини мало хлада, Где јасика шушти млада. Њезино се лисје нија И кад лахор не ћарлија. Оиа шуми са висина Мутне бајке од старина. Она прича: „Било ј' давпо, У минуло доба тавно „Ја сам лепа мома била И сурова, као вила. Београд, 20. Маја 1887.

„Ја љубити нисам знала, Нит сам коме руку дала. „Бог ме зато — она збори У јасику младу створи. „Тако трајем од вајкада, Тако шумим још и сада. „Кад у летње подне жарко С неба сија сунце јарко „Млади пастир догна стада Под окриље мога хлада. „И под шумом густа грања 0 јасици снове сања." Во.јиелап.

НА СТРАНПУТИЦИ. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ НАРОДПОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИЋ.

I. &Гад се већ канда и лету додијало летовати и сунцу жећи, а окореле чизме и опанци ожед-

нили влаге и блата, навукоше се облаци, стаде падати киша, падаше неколико дана те време јако захлади. Тако се од једаред године 187* спустила јесен на Сумраковац. Ласте оставише гнезда, скупише се око цркве, па утекоше мутној јесени, а Сумраковац оста за њима, као нуст. Чињаше се Сумраковчанима, да је на њихово село заборавио и Бог и људи. Онај зрачни и ведри видокруг, што се лети тако нријатно смеши и пушта ти мисао да рони дубоко у његове просторије, — покрили ненробојни, суморни облаци и притиснули душу човечју, као камен. Блато, да ти је гроза помолити се на улицу. Па богме ду-

хну и ветар, онај пусти Маџарац. Сумраковац дошао прави сумраковац. Пут се провалио, па се готово не може у суседну варошицу. А требало би отићи и иокуповати што шта за зиму. Баш добро захладило. Учитељевој деци почеле већ зепсти ноге. Па канда ни Крањац не ће ове јесени у Сумраковац. „Од њега би се бар могло купити чарапа и других ситница", помислила учитељка. Но ту се госпођа учитељка мало зарекла. Баш тога дана, најгаднијега и најсуморнијега, допешачио је у село жељени гост, главом први Крањац, који обилази ове године наше село. Био је то висок плав Словенац са грдним сандуком на широким плећима, са великим чизмама и палицом, тим верним другом, на који се ослања, кад