Стражилово

Б р . 24.

гази блато клизаиом иутааом или стане, да одмори своје утруђено тело. Чим је дошао у село, одмах заредио од куће До куће. „Хоћете куиити марама, чарапа, ђердана, маказа, чипака. . . .?" тако би стао ређати својим особеним словенским нагласком ствари, тпто их има на продају. Чељад у кући стане цика и трка. Лепа швигарица радује се огледаоцету, које јој тако пријатно потхрањује сујету девојачку. Мушкарац још од пролетос снива о дромбуљи. Деда и мајка радују се наочарима, девојчица ђердану, мати чарапама. „Мати, мати, ево Ерањац, ево Крањац! Хоћемо ли га звати унутра?" вичу деца. „Па зовите га," одазива се мати и привезује кецељу. А сеша још недоплетена трчи на двориште. Уђе Крањац тромо у собу, спусти свој сандук на сто и тешко одахне, па онда отвори сандук и стане ређати своју робу по столу. Свака рука халапљиво потегне за неком ствари. Отпочне и ценкање. Крањац монотоно одговара или ћути на примедбе, којима му робу или цену побијају, а у сетним му очима јаено се огледа терет и досадност његове трговине. Хладан је, и ако га у каквој бољој кући чим понуде. Једе само и ћути, а мпсли су му вазда тамо где год у штирским горама. Тек га трећа четврта чаша вина мало раскрави, и ако га онда што запиташ, рећи ће ти и попричати коју. Али то ретко где бива. Тако он улази у сваку кућу: и надничарску и попину и кнежеву. Није обишао ни газдачке куће првог тутора сеоског, Леонтије ча-Крстина. Кад је Крањац ступио у собу ча-Крстиних, бага се ту десило друштво на посетку. Осим домаћина и његова сина Младена седио је ту њихов сусед Мита пон-ђукин, већ старији човек, а по изгледу прави јадник. Одело му тако повештало, да му се боја не разазнаје. На долами пуно закрпа. Очима жмирка, као да га вређа и то мало светлости мутпога дана, а прсти му дрхћу. Нос му је модар од пића, а лице преживило, пуно бора. Мита је пропао газда. Од оца Живе наследио је лепо имање. Поп-ђукини су старе газде. Живин прадеда био је попа, онај добри поп ђука, о коме сумраковачко предање вели, даје беспослен јариће крстио, а та се ириповетка после разнела по целој Транталији, па и по читавом свету. У осталом то тешко да ће бити истина; бар судећи по живим Сумраковчанима и њихови стари морали су бити мудри људи. Но и ако се не може поуздано дознати, да ли је поп ђука — Бог да му душу прости — крстио јариће или не, толико се зна за јамачно, да је својој деци и унуцима оставио лепо имање. То је имање прелазило с оца па сина и дуго

се чувало у породици поп-ђукиних. Било је то лепо и велико имање, али ипак не толико, да није могло ироћи кроз широко грло газда-Митино. Газда-Миту убила је варошка кућа. Као писмена газду човека изабраше га сељани за касира. Ако је Сумраковац сиромашан и мален, велика је порција, па новаца у каси као плеве. Па опет господар-касиру не приличи, да иде у крчму, а ко чешће иде у крчму, чешће се „развесели". При том вам је сваки човек, (заједно са својим трбухом), као што знате, жива хала. Ако се данас лепо провеселиш, сутра хоћеш још лепше; ако се данас напијеш, сутра ћеш се опити. Ето, на тај тајанствени начин постаде од господар-Мите и касир-Мите прост Мита, од Мите пудар Мита. А било је јака изгледа, да ће од пудар-Мите данас сутра постати просјак Мита. У друштву је даље био некакав дошљак из бела света, звао се Карло Брежовски. Његова прошлост није била позната никоме у селу. Приноведао је баш мало час, како је дошао у Сумраковац пре петнаест, што ли, година. Тврдио је, да је и он војевао, у пољском устанку, па је морао побећи као и многи други Пољаци. Уверавао је присутне, да је он једаред био богат и велик човек, да је многе школе свршио; али га је судбина но несрећи бацила у Сумраковац, да ту као изгнаник за свој народ својом великом науком једва заслужује свакидању кору хлеба. Приповедао је о некаквим генералима, великашима и богаташима, с којима је био у великом пријатељству, а дукати се у тим приповеткама просипали као песак, који у оним славним временима његове прошлости није готово ништа значио. У току тога приповедања чешће би уздахнуо, упрт.о би своје сјајне очи у слушаоце, да им погоди мисли. Слушаоци су га гледали с чуђењем и неповерењем. Колико је било истине у његовим речима, нису знали, а нису баш здраво ни разбирали за то. Карло је сићушан, мршав, омален човек. Његово лице бледо као восак, изражајне очи и високо чело продирали су чисто у човека. Морао је врло јадно живити, јер ничега није имао, а ужитак је заслуживао правећи сељацима разне уговоре, тужбе и инштанције. Оскудица. му се види и на оделу. Носи и зими и лети неки жут јесењи капут, око врата мараму, а на глави висок, иохабан шешир. Од оних, који су код тутора Леце били на окупу, још је само могао привући на себе пажњу чича Драгић, кога су иначе сви у селу звали бабом, све до скора сеоски кишбиров, иначе најучевнији политичар међу својттма. и чувено приклапало и мудрица. Његово живо старачко лице увек се смешило, а сузне очи издавале су већ дубоку старост. 0 оним другим комтиијама, који су ту били, не