Стражилово

Б Р. 25.

СТРАЖИЛОВО

395

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У НОЈЕЗИЈИ ЛАЗЕ КОСТИЋА.

ОД МИЛАНА САВИЋА. (Наставак.) а видимо најпре, како ЈЈаза Костић схваћа и приказује девојку, чисту мому. Ту песник има читаву скалу нежних лирских звукова а све у мол-акорду; он нас води кроз све степене душевног развитка њеног, приказује нам је благу и нежну, као пупољак, који само чека на сунчани зрак, па да се развије и да пробуја. У њојзи је клица осетљивости, и кад се појави онај прави, онда се осетљивост развије у осећање и набуја до чисте девојачке љубави. Такву је онда чува као око у глави и нре ће је одвести у онај тамо свет, него што ће дати, да се чиста превлака девојаштва и најмање скине с ње. То је до душе идеалисање; али кад он хоће девојку као такву да прикаже, мора се ставити на то становиште, јер иначе му предмет не би заслужио узвишени надимак: чиста мома. Та у појезији његовој има и других женских карактера, па кад има таквих, за што нам не би приказао и девојку, у које и „душа мириши". Но мало има он таквих девојака, само две: Валадилу у спеву „Минадир" и Јулу у „Иери Сегединцу"; Анђелија у „Максиму Црнојевићу" заузима мало засебан положај, какав? — видићемо доцније. Валадила! Чије се срце неће тужно разнежити, кад се сети те прекрасне девојачке појаве. У целој песми не говори она много, тек само неколико речи; али те су речи значајне и крију у себи сву лирику — „од Индуса па до Нила". Мало има у нашој појезији тако апсолутно-девојачких појава, као што је Валадила. Песник је њу спевао, кад је био и сам млад, кад је „замршаје срца свога" у складне стихове тежио да изведе. Све оно, што је замишљао о чистој моми, о девојачкој љубави, о узвишеном девичанству, све је то хтео да оличи у тој Мисиркињи — као да је хтео да прикаже противан полус од страсне развратности друге Мисиркиње, Клеопатре. Ми чисто замишљамо себи Валадилу у пуном достојанству недодирнутог девичанства — У1г§о, паџОегод! И она би изгубила сваку суштину свог прекрасног опстанка, да није баш недодирнута и отишла на други свет. Тако иам остаје као образац идеалности и чистоте — и пољубац једаи пореметио би пам појам о њојзи. Да се у драми не може девојачка слика у тако засиованим контурама изнети, разуме се ио себи. Те врсте песништва је задатак да прикаже конкретније догађаје, те нам ни једна слика не може из-

гледати у животу таква, како се иначе у поЈезиЈи истиче. Још које како, док драму читамо; али чим је видимо на позорници, одмах утиче на нас стварније. Док песнички производ читамо, можемо нашој машти слободна крила дати, те песникову сликујош и допуњавати; али особа на позорници својим речима и својим радом нуди нам већ готову слику, и нама управо не остаје ништа друго, него мишљење своје о песниковој слици удесити према конкретном примеру. И Јула је тако исто красна слика као год и Валадила. И она је омотана најчистијим зраком девојаштва, и она љуби, али и она одлази са овог света као недотакнута мома; ни пољубац нам није помутио чисту иредставу о апсолутном девичанству њеном. Она љуби војна свога као душу своју; и кад овај погине, неће више ни да зна за другог. Она хоће жива да се сарани, да оде у манастир, не мислећи толико на своју сопствену несрећу, колико да бабов прехитлен корак молитвама искаје: „У других грех то чини, у ње бол." Њезин је живот љубав, оданост и пожртвовање. Њена је љубав зорина румен, која се стидљиво појављује, да наговести тек диван дан: ,.Ја мислим већ да знадв цео свет." Тако је њу изненадила љубав. А каква је описује нам и Вукић и Вићентије; један заношљивије од другог. По шта су ти описи према четир ретка Миланова: „Никла Јула из румена ђула, Сва ми чула мил^ем обасула, Узабро б 1 је Ђурђеву на подне, Моја ружа ваљда нема бодље." Она је задовољна с Милановом љубави и ако практична мати сиомиње нешто о просидби; „Но и то би ми среће било досг!" Имењакињи њеној, Јулији, у „Ромеу и Јулији" лије пак то доста. Она до душе љуби свога Ромеа али га — пре него што би се упустила с њиме — мудро нита: „Поштено ли си замилов'о ме? Желиш ли брак? Поруч' ми сутра реч По једном теби посланику мом: Венчалиште и венчани час.

И Јула збори до душе о том; али тек на материну опрезну примедбу; та њојзи је брак и све што је с њиме у свези непознат, скроз неиознат свет. Она тежи за нечим, али шта је то нешто, не