Стражилово

396

ОТРАЖИЛОВО

Б Р. 25.

зна та неиина мома; та тек ако је у њојзи прозборила женска нарав прве сићане речи сиоје. Она нешто слути, нешто хоће, а у неизвесностн тој збуњена је сиа. Ох, како јој доликује девичанска забуна та! И кад погибе Милан, кад га уби баш њеног оца мач, опа се и на даље сматра као невеста његова и уздилге се у тој замисли до правога јунаштва. Шојзн је Милан светиња. И кад, на завршетку, хоће и своју веру да жртвује, само да избави оца свог^ и кад јој то не нође за руком, она се склони са овог света, где ни њојзи нема више опстанка. Са бледих усана њених последње теку речи: „Оирости, бабо, одох Милану." Јунак-девојка је Јула. Пунољак-груди своје откара нежном осећају на сусрет; али и смрти гледа смело у очи. Љубави се чисто боји: та ие зна, чодо, на чему је; али смрт тражи сама — та ће бар спојити душу њену с Милановом душом: за њу, као чисту мому, једини могући брак. * Да слику Анђелије разумемо и оценимо, ваља да је узмемо онакву, каква је: као ироизвод зреле, управо ирезреле, културе. Као таква има да како о животу и његовим захтевима своје схватање и гледиште. Иошто би се н. пр. Јула с Миланом састајала ноћу у својој одаји? Никако, и то у првом реду с тога, што су јој такве установе са свим и непознате. Анђелија Пак узима такав спстанак као нешто природно, без чега се права љубав управо не да ни замислити. Она дакле са свога становишта не чини ништа криво; и ако састанак таји, то ради с тога, што у тајни и тајанствености лежи неописана драж, која вредност љубави тек уздиже и прави јој значај даје. Та која ће девојка пољубити драгана свог пред светом! С друге стране пак морамо узети и њену страсг. Она је у младом витешком Црногорцу упознала са свим други сој, него што га види сваки дан. 11ојава Максимова утицала је неисказано на њено младо али бујно срце. Зар је онда чудо, што се безобзирно одала љубавној навали својој?

Но ма како да је разумемо, ипак поступак тај скида с ње нежни и идеални дах чистог девичанства. Ма да како не мислимо, да иосумњамо у њену девојачку част; али рецимо искрено, да ли би она одолела, да Максима пусти са свим к себи, кад му је већ рекла: слободно ! ? У оно доба је талијанско. а особито венецијанско, девичанство било само питање времена и нрилике, и пајмање је о њему водила бриге баш сама Венецијанка, ако јој је само годио кумир, ком приноси жртву ту. И ако се — рецимо све, што мислимо — није десио тај случај с Апђелијом, онда је томе узрок пре морално схватање Максимово, него ли њено. За то она и не умире у трагедији. Она се враћа у Италију, да у загрљају каквог Млечића заборави на прву љубав своју, на Максима Црнојевића; са свим но схватању тадашњег културног сгања у Италији. Али то нам све не крати, да у Анђелији видимо ипак мило и красно чедо праве иојезије. Већ како нас упознаје песник с њоме! Та нојетичкије већ не може бити. На и кроз целу трагедију прати је тај исти иеснички мирис — она је набујани иупоњак, који већ отвара чашицу своју своме војну на сусрет. Она је увек нежна, она увек љуби и увек је жељна љубави. И кад јој се на послетку отворе очи, те види, шта се збило с њоме — зар се страсној девојци тој могу замерити речи оне?! Та нама се још раније отимале из груди, видећи је као жртву нечувене обмане, мадаје та управо још песнички диже. На сад, ако су Валадила' и Јула наткрилиле Анђелију као девице, као девојке је нису. Чисте нојаве Јуле и Валадиле утичу на нас као молитва каква, као псалам, узвишено до душе, али и сувише озбиљно, док нас пак Анђелија обузима са свим као страсна романца, коју чујемо ноћу уз шаркију. Оне две нам лебде пред очима као иконе, посвећене олтару узвишеног одрицања; Анђелија пак као бујна, ио опет за то чедна слика млетачког уметника ког. (Наставиће се.)

Ј118Ј

УЗ НАШУ ОЛИКУ. Како би нам лист порадио око свију грана књижевности и лепих вештина, колико у свом оквиру и по својој намери може, радо смо се потрудили, да и Марка Иванишевића уврстимо у број сарадника „Стражилову". Млади вештак нам се ево одазвао иа и на даље обећао своју сарадњу. Дознато ће бити читаоцима нашега листа, (види 1. бр. о. г.', да је

Иванишевић свршио ирошле године своје студије у Прагу, и да му је нрви рад његов изашао у 1. бр. „Јавора" и „Невена" о. г., уз који је згодну песмицу написао млади песник Радован Кошутић и сам увенчани Змајован. Похвална је намера Иванишевићева, да израђује илустран,ије уз песме наших песника. Ово му је у том први нокушај. Дакле, не будимо строги. Вештак ће и сам знати дууги пут, шта му не достаје.