Стражилово

Б р . 25.

СТРАЖИЛОВО

387

Карло за тим баци погаед на Мађара, као да хоће да каже од прилике: „На досади си ми". Овај се одмах скупи, па пође. „Шта? Хоћеш да идеш, Пишта бачи?" аапита га бајаги Карло. „Седи јога мало." „Идем кући, имам посла." Карло оде да испрати Мађара; а кад је изила:шо из собе, довикне Марији, да донесе госгу мало ракије. И Марија отвори онај црни орман и шшесе једно окрњено стакоце с ракијом, на нонуди Младеиа. „Узмите," вели, „иапите, пријатељу." „Хпала, хвала." И ои узе иа само метну стакло иа уста. Рђава, дућапска ракија! Са љубопитством погледа Младен у ту страну госпођу, која уме тако лено српски да понуди. Мора да је међу Србима одрасла. Па њепу лицу није могао ништа особита опазити, јер се већ био почео спуштати сумрак. Младен окренуо главу према прозору па гледа на. улицу. Марија опет села код свога прозора, али како не може да гаије, и оиа гледа на улицу. Но онде пема баш нингга за гледање. Само црио блато и сива магла и тек ио кад кад која жива душа или блатом испрскана кола. Марија не зна, како да отпочне разговор, на се пашла у малој неприлици. Али се на брзо ирати Карло, седе на своје место и стаде развијати своје мисли о процесу, који би се по његову мњењу могао ускорити, али би то стало газда-Леонтију доста новаца. Он држи, да би боље било ићи редовним путем, где су трошкови много мањи. Говорећи о том на широко и на дугачко, уилетао је мпого правничких израза, не би ли у очима Младеновим изгледао гато ученији. Младен га је невољно слушао. Вио је расејан, а поглед му лута и чешће падне на младу жену. Ова наслонила главу на руку и замигаљено гледа кроз прозор. Мрак се на пољу већ био спустио. Карлу се осугаила уста од правног разлагања овог парничног случаја. Г>ио је он дуго времена писар па је изгубио то звање, али му је остао плод од тога рада, зиање неколико правних израза. Него зиа, да то наследство често Сумраковчанима по скуне новце прода. Говорио је дуго, а многим речма све већма затрпава смисао свога говора. Најпосле сустане па заћути. „Дед, донеси, Марија, лампу; помрчина је." Марија донесе лампу. Кад ју је припалила, гледала је у светлост, а ова се јога није била разгорела. II поред те слабе светлости очи јој се јако

светлиле. Како је дивно од отих црних очију одударало бело лице! Младен ју је пазкљиво посматрао. Тада му се учини то лепо лице иознато. Узе сабирати мисли, да се сети, где ју је видио ; али се не могаде сетити. У томе се отворише врата, а унутра уђе неки издрпан просјак. Друштво га одмах познаде. „Од куд ти, браца-Мито?" запита Карло. То је био Мита иоп-ђукин. „Зима ме је дотерала овамо. Бар да није те влаге. Нигде сува места. Па и гладан сам. Не знам, гато тако брзо огладним . . . Гекох, куда ћу, него код мог Карла. Знага ли, Карл, знага ли . . ." II очи му се засветлигае, јер се сетио, како је с ГСарлом терао, кад је он касир био, а Карло писар. Еј слатка и гадна и луда времена! „Седи, браца-Мито," рече Карло доста хладно. Но срце канда му на мах одмекша те запита: „Хоћепг ли мало ракије?" „Да се мало угрејем," рече Мита. И испиизсатлика, гато је у њему остало, а и пе стресе се. „А има ли гато за јело, Маро?" запита Карло. „Нема нигата," одговори Марија и погледи брата зачуђено. „А ти донеси оно парче хлеба, тпто је остало." „А пама?" гаапну Марија готово нечујно, па се онда застиди од тих речи и образе јој обли румеп, који јој тако лепо стајаше. „Шта ћемо ми јести?" помисли она у себи. Марија донесе и даде Мити парче хлеба. Мита га прими снебивајући се. Он се од једном уозбиљи. Тек је од скора почео просити. Ох, како је горак то хлебац! И ово парче, гато га је загризао, горчи. Је ли то од граха? Али гата ће, кад га глад гони ? Еј, Мито, Мито! Знага ли, и сећаш ли се, кад си ти овог голог писара частио, бесно, лудо частио? Дрхтао је пред тобом, и превијао се, и понизно је пузио. Оиијега се, па радипг с њим, што год хоћега. Тако Мита мисли у себи. Ал кад се хлебом заложио и ракија га загрејала, опет се расположи и ноче ћаскати. „Хвала вам, млада госпођо. Млада госпођа ваљда вам је жена. (Пре је он Карлу говорио ти.) ГСрасна жена, да вам је Бог поживи!" Марија погледа стидљиво на Младена и насмеја се тим речима. „А ди ћега спавати, Мито?" запита Карло. „Јест, јест, морам ићи, да не замркнем са свим. Идем у виноград. Бићу онде у кући јога неколико дана. Идем. Хвала ! Збогом, господар-ГСарло ! Збогом, добра госпођо! Лаку ноћ, Младене!" И он оде. Домаћин и Младеп седогае опет.