Стражилово

Б р . 27.

ипак бити човек на очима; свакако виђенији од онемоћеног Самсона. Но она није могла знати, да је Самсон доито к себи, и да му се повратила дивска снага: онај врисак издаје је, кад у Астаротином храму виде Самсона у пуној мугакој лепоти и снази. Али катастрофа, која на брзо наиђе, не даде јој, да много премишља: храм се сјурва „И на злато и на свилу, и на песме од весеља, на Самсона и Далилу и на клетву њихних жеља." Лаза Костић је са свим друкче приказао Далилу, него што је знамо из светог писма. Отуда нам је позната или као обична суложница, којој је љубав средство, и која подлеже миту, јер изриком вели кнежевима, да јој донесу дара, ако хоће, да им Самсона изда. Лаза Костић је дакле слободно употребио гатку из светог писма, и обрадио је песнички, досуђујући Далили ипак неку племенитост, барем искреност. Он хтеде да прикаже праву жену, у пуној страсти својој, којој је ирави човек једини кумир, ком се клања. Она за друге обвезе и обзире не зна, нити хоће да зна. Престане ли тај човек бити и на даље ирави човек, она га напушта, као што се то обично ради и са другим отрцаним и утамањеним нредметом. Та њојзи није он више ни за шта, њојзи, којој је стварна љубав једино начело на свету. Па како уме та Далила да љуби! Цео источни жар спојен, не, збијен је у загрљају њеном, тако, да га у онај мах чисто и није било по осталом истоку. Што је стварне женске љубави и безобзирне оданости, то је песник улио у ту Далилу. У својој појезији има он још страсних жена, али ни једна није љубав дотерала до тог суперлатива, до ког је Далила. Бар је у нечем достигла потпуност, и то „нешто" није баш ни тако — ништа. * Видели сте за цело, кад мува улети у паучину, тамо се отима и копрца, да се избави, али се тим наглим трзањем још већма и јаче уплеће у мрежу; видели сте, како јој се паук промишљено ближи, најпре је гледи, за тим новим замкама умотава и на иослетку се наклати на њу, онаку скучену и сапутану, те јој лагано сиса крв, док јој не извуче и последњу кап, и како је онда, кад се већ науживао и наситио ње, исплете и из паучине избаци. Е тако је и са лепом Анком у „Прељубници", која упаде у мрежу Мратину, и ту пропаде. Шта ли се не учини „у заносу једног трена"?! Да су то прилике данашње, и да се то десило у каквој европској држави, можда још у великој вароши, ми бисмо видели, како Анка на тој клиза-

вој стази све већма пада, док не би на нослетку дошла у коју јавну кућу, где би се буквално, десило „да је храни, ко је жели!" Јер она — увек разумемо исту Анку —, не би имала довољно одважности, да учинн одсудан корак, који би је или сачувао већ од првог греха, или пак тај грех осветио, те од даље пропасти отргао. Па ни при околностима, које нам се цртају у песми, не би се мењао њен живот. Она би из игумнових руку дошла у намесникове, па онда у руке каквог другог калуђера, па звонара, чобана, пудара, док не би скапала где на ђубрету, да се није указао поп Миле, и — целој овој комбинацији пресекао нит. То је судба пасивне нарави. У осталом, и поп Миле је био најиван, кад је своју лепу жену наменио калуђерској охрани, дао, човек, купус кози, да га чува. Шта је знала сиротица и радити? Међ копцима је голуб пропао; међ вуцима нема јагњету места. Калуђер, жељан загрљаја, а Анка тако лепа! Та занео би се сваки, баш сваки. Њезин се чин не да оправдати, али се даје схватити и појмити. Та она је слаба жена, а калуђер уме тако, тако да жели и да моли! Па и да није био Мрата баш, био би који други чувар њен, јер прилике и околности свагда су своднице, које с најбољим успехом раде, а Анка је тако лепа! Како жали Мрату! Већ само тај осећај у Анкиним грудима био је моћан посредник, који је игумна лепој али слабој Анци најбоље препоручио и у његову корист говорио. А Миле је тако далеко, а Мрата тако несретан, а Анка је тако, тако — жена! Сећам се приче: Богаташ неки закључавао је своје благо. Слуга га запита, што закључава све, та он (слуга) није лопов. Закључавам за то, одговори богаташ, да не будеш лопов. И за иста, тешко је оном, не дотаћи се нечега, што нема. А калуђер нема жене, а Анка је тако лепа... Што је Мрата после ишао и даље, те Мила издао Турцима а „гуслара" хтео отровати, то је просто доследност првог злочина, јер на једном се никад не остаје. Анка је постала прељубница, а управо не зна ни сама како. Била је занесена, опијена, а кад је опет дошла к себи, било је већ доцкан да премишља и да се спрема на отпор. Она је пала у невиности, али је ипак пала, и то, да се не може више дићи, а таква створења обично су најблагодарнији материјал за проституцију. Бар свака прича, да је тако — почела. Карактер Анкин лежи у некарактерности. Она