Стражилово

Б р . 27.

СТРАЖИЛОВО

429

љуби Мшга, а овамо се одаје Мрати, и одлази у собу намесникову. Она се лелуја овамо онамо, дели своје једино благо, као бунован распикућа, и не мислећи и не знајући унраво, да на овом свету ни-

ОЦЕНЕ И Т1ЈСгОМТБКЕ. Рјевше Т и^отЈ1а. 2а§ге1Ј, 1гоакош аи!;ога, 1887. Нод именом „Тугомила" крије се хрватски песник, који у последње доба изађе на глас као ретко који од браће његове 111 Мш18. Њега држе Хрвати за свога најдаровитијег лиричара, који ипак још није спевао најлепшу песму своју. Мислимо Августа ХарамбашиЛа. Колико је оно мишљење оиравдано, показаће се већ у току времена. Та Харамбашић је још млад човек, и поједине збирке његових песама толико су исто значајне тачке у песничком развитку његовом. Особина правога песника показује се и истиче се до душе и у младо доба; али до завршнога закључка не може се доћи све дотле, док му индивидуалност не добије стална изражаја. А то бива свагда тек у доцнијем добу. Оно се може говорити о бујности или нежности, о способности или дару, о полету или смишљености; али све су то тек изливи тренутнога утицаја његових песничких производа. У колико се пак на основи таквих тренутака може и сме изрећи пресуда, која везује, остављамо да каже време, тај лагани али поуздани чињеник у развитку свега, што је природно. Не мислимо ми овде посумњати у песнички дар Харамбашићев — ми смо у своје време подигли и глас свој у обрану му — али хоћемо да се држимо правде, те да оставимо да несме неиосредно утичу на нас, а не иосредно и то тек са патријотских елемената у њих. Јер ми смо уверени, да се велики успех Харамбашићеве појезије мож.е у многом приписати баш тим елементима. Но наш је песник издао и збирку љубавних песама. У тим песмама је главна суштина нежна, љубавна струја, само што се и кроз њих снажно провлачи патријотски елеменат. те нам тако иначе умиљату богињу љубави приказује наоружану и намргођену. Па ни ова збирка није чиста од тог патријотског елемента — као да је права суштина сваке појезије тек само патријотско осећање и ништа више. По нашем је мишљењу то пак велика мана а уједно и недостатак у разноврсности фантазије и осећања.

шта није вечно. Што се она доцније окомила на Мрату, то је срдња мамурног човека, који грди и друштво и вино, али себе не, и опет за то не може да ублажи штрецање своје главе. (Свршиће се.) Втт

ПРИКАЗИ, Г1а онда, још једно својство Харамбашићеве појезије задржава нас, да слепо пристанемо уз општу хвалу. То својство његове нојезије — особито у овој збирци — управо је својство целе хрватске лирике — до скорашњег доба. Старији хрватски лирици с малим изузетком — ушли су у неки манир, који се само из њихове неспособности може тумачити. Гдекоји од њих установили су и читаву школу, те кроз многе године хрватског „песниковања" провлачило се неприродно ачење, симулирано осећање, неуместан патос, које је све пак свачем пре слично, само не правој појезији. Да још и таква проза у стиховима може одушевити, тумачимо себи тако, да је и то одушевљење — неприродно. Да ми имамо право, доказаће нам Харамбашић главом. Његово прво ступање на песничком пољу проузроковало је у свима хрватским срцима праву револуцију. Осетило се, да нов ветар дува, који добротворно свежи ваздух а уједно и разгања учмалу паучину досадашње „појезије". Хрватски листови су одахнули и „осана" викали новој појави — и не мислећи можда, да тиме најсилнији шамар дају досадашњим „појетама" својим. А тај поздрав новој појави био је у многом оправдан, јер Харамбашић је ударио новим путем, ударио у нову жицу а суштина његових песама била је природа и појезија. Што се Харамбашић доцније удалио од првог, сјајног полета свог, лежи — по нашем мишљењу у превеликој продуктивности његовој, у форсираном певању једном истом предмету и у нееманциповању од гдекојих нредрасуда и замишљених тенденција. Та песников је цео свет, и ако му кроз појезију не удара врло снажним билом оно, што је опште човечанско, изгубиће му се на брзо важност и постаће манастирска реликвија, која се тек у извесне дане износи на јавност а носле опет нокрије и затрпа плаштом заборавности. А муза Харамбашићева заслужује бољу судбу. * Што нам у „Тугомилкама" пада у очи, то је нека једностраност поред све нежности и природног осећања. Та једносграност не иде на рачун несничке