Стражилово

Б Р . 27.

СТРАЖИЛОВО

425

мињем, немају). То је још боље знао присноживотни г. Панта у Београду те се и он покорио преданију и ограничио на освештани преданијем број томова; а како му је тешко на срце падало, кад му је васколики и од толико година купљени материјал у четири тома сабијао и само из пијетета према установљеном за историјографе српске односно бугаро-српске, броју сабијати морао, то он зна, а нас се та срдачна бољезан Пантина ни на.јмање не тиче — и тим мање тиче се она нас, пошто се још не пита и не испитује, каквог је рода и порекла други по Рајићу творац, дакле управо обновитељ илити рестауратор српске повеснице или правије „бугарске и срп-

ске историје", г. Панта син Славков родом из Крчмара ? (дољних ли или горњих, то не знам), већ се само случајно запитало, ко је пореклом био наш први историјограф Јован Рајић, и одговарајући на то питање нашло се, да је он био „Сербинт. Карловчанинг" али отац његов Раја или Радослав Јанковић да се родио год. 1699. у бугарском Видину и отуд пребегао у Срем и станио се у Карловцима и ту родио сина Србина, потоњег историјографа, који је год. 1768., кад је још био у капуту, сачинио историју славенских народов, иајиаче Болгаров, Хорватов и СербовЂ, која је историја тек 1794. почела на свет излазити. (Нае.тавиће се.)

УСПОМЕНА НА ШЖОЈНОГ НРИЈАТЕЉА.

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИВА.

IX.

■ -Ј аиста га је било милииа иидети, онако ^Ј§/ срећна у породичном а задовољна у приватном животу његовом, па још осим тога слободна од свију јавних обзира и нредрасуда. Са политичним одногаајима био је на чисто, са те стране није нигата игачекивао. У књижевном животу био је већ у правоме колосеку. Првенчад су му прегала преко позорнице, и то са успехом. Био је у јеку свога књижевпога рада. Обрађивао је већ ствари са извесном сигурногаћу, а иугатао их је и на позорницу без почетничке грознице. Често смо бивали заједно, и он ми се у тадањем његовом расположају јако допадао. Почео се већ интересовати и за нолитичне ствари. Кад је био први избор заступника на земаљски сабор у Шајкагакој, и кад је вођа српске народне слободоумне странке Мигаа Крестић, пратећи изабраног заступника, др. Л. Костића, у оном одугаевљењу напрасно издануо, покренуло се једно коло родољуба из Новога Сада на тај укоп у Тител. Те врсте овације, и такав остентативан пијетет били су у очима конзервативног елемента свагда зазорни. Коста је негда и о томе рачуна водио, али сада није имао вигае обзира. Он се у оваквим приликама није дао вигае управљати ладним разумом, већ је игаао слободно за нагоном срца свога. Осећао је чисто неку потребу, да и он ода погату изненадно умрлом народном борцу. Нас двоје ћемо ићи заједно на колима. Били смо сами на целоме путу од Новог Сада до Титела, и сутрадан натраг. Ноћ, гато је између тога била, била је скоро непреснавана. И ту смо ноћ за-

једно провели. Ту је било и сувише прилике, да се сити наразговарамо. Био је то последњи пут, да смо овако дуго били у озбиљном разговору. Ту се износили и с једпе и с друге стране замигаљаји и плапови, саопгатавала се предузећа, једном речи претресала се и нагаа, и народна будућност на дугачко и на широко. Али све то пије дуго трајало. Сви ти лепи замишљаји, сви ти узношљиви планови били су врло кратка века. Крај зиме г. 1874. био је кобан но живот Косте Трифковића. Било је то крајем фебруара или ночетком марта 1874., кад је једног лепог, весело нроведеног вечера -назебао. То вече провео је у најпријатнијем друштву. Било је ту његових личних пријатеља, већином пак били су чланови срн. нар. позоригане дружине, —" Ј е Р дружина је ту зиму у Н. Саду провела, а он се са глумцима радо забављао. Услед назеба навуче грозницу на себе, која га одмах за собу привеже. А међутим паступило је било и неко ладно и влажно време, те грозница, која га се наврзла, не хтеде нопустити. У то време посећивао сам га сваки дан. Од како се знам, имао сам према болесницима неког нарочитог сажаљења, те сам им радо одлазио, а било је кад и кад, да треба да му и по штогод из нашег званичног живота саопштим. Тако смо по неки час ћеретајући провели. Он још није ствар своје болести озбиљно узимао, а није тако ни изгледало. Али грозница није попуштала, већ се отегла. Наступило је било већ и пролеће. Ствар је већ сад добила озбиљаи вид. Околина његова била је забринута. Лекари му саветоваху, да оде у