Стражилово

Бг. 29.

харамбаша-Луке и Карапанџа-Марка.« Обје те пјесме уступио сам своме љубљепом пријатељу Николи Шумоњи, уреднику поносне «Босанске Виле,« да их штампа, што је и учинио, те је прву штампао у 1., 2., 3., и 4. броју о. г.; а у једно обећао ми, да је и друга достојна »Босанске Виле,« дакле, ја се надам, да ће и друга до скора угледати свијета. Од Травничких пјесама I. под имеиом »Удаја кћерке морског капетана« казивао ми Иво Думњак, католик из Орашја, управо из Џелиловуа, села код Травника, такође признат великим и вјештим нјевачем. Све остале Травничке пјесме казивао ми Црни Перо (Петар Глигорић) из Травника. Највећу захвалност дужап сам изјавити Матици Хрватској, јер она ми је највише допринјела, да сам и даље остао устрајан у своме раду. Она ме је новчано потпомогла, похвалила мој рад и тако ме услободила, да не клонем при тако огромном товару. Велеуважени пријатељ мој, госп. Иван Костренчић, тајник Матичин, предложио ме у сједници за радника члана, те будем на мах и изабран И опет му евала! Сад вас још умољавам, госп. пријатељу, да се сгрпите, док вам испишем, куда сам своје пјесме растурио: Сремских 10 и Славонских

50 пјесама женских послао са цијењеној Матици Хрватској, примила их са задовољством. То је било прво. Иослије уредим све Имљанске пјесме (јуначке) на броју њих 5 (дакле изузев оне двије највеће, што су у Сарајеву), те и њих иошаљем у Загреб. А најнослије сложим и Травничке све, (дакле 22 јуначке), па их пошаљем оиет Матици у Загреб. Свега Босанских 27 у 12.000 стихова. Уморио бих се, кад бих вам овдје описао јопг и живот свих пјевача, а баш за то ми се и не ће, јере сам то код Матице Хрватске већ учинио, па кад она то изнесе, биће нам свима слободно нрочитати. Збшва, мал' те сам заборавио! Од пјесама, што су у власништву Матичину, биће да их је њеколико са свим сличио, па можда баш и штампано већ, тако ми се и Матица изјавила; ама није то мојом кривњом, пошто не имам ни Вукових свих, ни Петрановићеве ни Јукићеве збирке нар. пјесама. Ја сам своје учинио, а увјерен сам, да сад имате добру слику и добар преглед цијелога мога рада. А сада хоћу, да вам кажем штогод о томе славноме пјевачу: Црном Г1ери. (Иаставиће се.)

ИСТОРИЈСКОТЕОГРАФСКО ИВЕРЉ

ОД И. РУВАРЦА.

3. Елгос - Емос.

„Глас доиаде србском цар СтеФану, „Зло си сћо, србски цар СтеФане, „Зло си с"ћо мудар збор зборити, „Ето на те н,ара силенога, „Упаде ти у земљу Србију, „У Елгоску страну горовиту, „Руши, пали села и градове, „Старо с1>че, а младо окива, „Шиље робље у земљу Бугарску. (1Псма 1. сх. 548—556. паградом увенчаиог елоса, „Краљ Дечански и .) Сад да су песници и разни стихотворци онаки, онако преки и на крај срца, какви су на пример наши паметарци и језикомударци, згранули би се на овај цитат под оном рубриком и згранувши се гракнули би сви у један глас: „Иш, туђа!" —Но како песници и разни стихотворци нису „таци", већ људи питоме ћуди и срца голубија и болећива, то се нити згрануше нити гракнуше на мене, већ ми само довикнуше: „Жље си и ти сео и у з'о час почео пи-

сати иверје! Жље си море сео и горе отпочео! Устај и бежи, бежи од лица, од гњева и јара гњевљивога и кидљивога оног иаметарца и разјареног ревњивога чувара илити „излиха ревнитеља отачаских својих преданија", — та тога легендарца! Устао сам, да бежим, и запитао сам са старим Словенином: „Коуде идемо? камо бежимо?" Не питај већ бежи само, беж' у гору! „И у гори су вуци." Бежи у планину! „И тамо су ајдуци." И заигго да бежим ја? Нећу бегати, већ ћу се за неко време склонити и уклонити испред оних прзница и „злица, који немају песама" и оних „бледивих Ирода, неведуштих пјети : Алилуја". Послушаћу несника, који каже: „ж> шап вт§1;, 1авв сИсћ гиМ^ ше<1ег!" и са безлобним песником одох ја „за брда она" и ето, шта може песма и шта учини песник! у тили час сгворих се ја тамо у граду, у двору и на слави! На каквој слави, у ком ли граду и у чијем двору нађох се ја, нека ти песник каже, драги читаоче!