Стражилово

СТРАЖИЛОВО

453

„Ту се збивају лепе ствари, а ти ништа не знаш?" Госпођа се уплаши, но видивши писмо, које јој је показивао муж, умири се, те рече: „ 0 томе знам нешто!" „Све ленше за лепшим! Дакле, и ти си савезница?" Требало је доста времена, док се разјарени Боле толико стишао, да може саслушати своју жену. А ова му исприповеди оно, што је од Милице чула. „Али Храст је ипак у то умешан!" викне Боле ноново. Госпа не одговори. Сама је већ посумњала, да Еорен не би био тако дрзак, да га из Потаје не потпомаже доктор. Па ти несретни избори, који су ба-

цили прво семе раздора међу те две пријатељске породице! Сад је семе проклијало и раздор је растио. „Писаћу му! И ово ћемо послати!" рече Боле и баци на сто Кореново и Миличино писмо, кад гаје летимице прочитао. Посебни момак однео је сва писма у варош. Боле Храсту пребацује, како је злоупотребио његово пријатељство, и пише му, нека каже „томе Корену", да се у будуће чува такових дрскости, као што је ова. Носле подне одвезе се носедник у варош господину Антуну. Хоће да се свети, или — како се теши — да одржи реч, коју је у пола дао средишНОМ одбору. (Наставиће се.)

ЛУКИЈАН МУШИЦКЕ 0 П00МРТН0Ј МУ ПЕДЕОЕТГОДИШЊИЦИ. КРИТИЧКА СЛИКА. ОД Ј1АЗЕ ТОМАНОВИЋА. (Наставак.)

м а .1 о м к р у г у благоображени ?пр и ј ат ељ а називље »сојуз дружествени« росом поља српскога. За то тражи свезе са свијема књижевницима и научењацима српскијема. Димитријем Фрушићем и Григоријем Гершићем живио је у интимном пријатељству и често им се лиром јавља. Милошу Светићу пјева: 0 сродни душе духу ми мојему, Премили госте, добро ми дошао! Из Виндобоне умне летиш, Сјајио да м 1 надежде лице јавиш. Па Павлу Берићу: Гле тамо на Косову, од Срба силни поновљен бој и на славу рода окончан; и лик појаца из цијелог народа ту сабран, да славе јунаке српске. Мислиш друкчије свака зар ту лира гуди? Признајеш сам, да је сагласје т.у небесно! Проф. Димитрију Стефановићу: Цјену дни получајут од ползи, творенија ближним, Тјем сладка жизн, тјем легка смрт. Проф. А л е к с а н д р у. Милуновићу: Шумом сербскија чести Вскорје виспр возбуждајусја, Тјем једињем ш,астљив, племени тож' поју. С утјехоју Зрјат тја добри снародници. Па истоме на прераном гробу му: Грозна премјена! Радости аз вчера Несохсја крили миру по сербскому; А днес падох печали в бездну!

В моју једину аки би груд всја скрб Народа сербска влилас ниње. Мужески слези кому зазорни? Па на гробу Прокопија Болића: Бодер борац пад, Јцастљив чувствијем сил својих! Нудиш сердца к слезам, друже, судбоју ти; Дух же дјели возносиш. Па пјеснику Везилићу: Умно тебе обимају и купно пјетих јунаков. Живи тобоју они, Нами љубим ти јеси. Живот даја, тој иријемлеш... Михајилу Витковићу, који је мађарски пјевао, управља лијепу, једну од најљепшијех ода. Кад ћеш ми Србљин бити? В чест отчеј сјени кад ћеш доказати, Да рода свога Парнас не презиреш? На овом за те расту лаври. С родом је свезана слава наша. Там на развалинах Недолге сербске древне славе Генија сједјагца с тужним лицем, Ко сон му Сербов околостекшихса, Потихо сице чујем глагољуша: От вас премноги језиком, нравами, Прелилис јесу Дака во сусједне: Во чалмоносце волке ваше; В синове Арпада; в чуже стадо. На хцастије вас је доста још остало. Сојуз је њеки међ вами возможан.