Стражилово

Б Р. 31.

СТРАЖИЛОВО

491

да ће допунити бугарско неро у срнској земљи? И како је само уважавано и цењено то бугарско перо и доцније од српских писаца и историчара. Та прочитај само, шта каже онај први историјограф српски из почетка XVI. века о аштију написаном Константин-философом, по роду Вугарином, и како је исти философ почео житије то »отћ дссегмнхк сиош. ми сенсклго ^дконоположешл" и како је „вса памети достоина написао, вг.споминае и тогда царствовавшихв, где и кои и како и како је све то Бугарин тај знао ухитрити, накитити и украсити плентенг.ми и ветискнми глаголш, да је милина и сласт читати житије то те мислиш да читаш једнога »отв дрмшмпм, ио еомо\'Д(>м||>" — и да јеон, Србин, пишући прву историју српске господе, могао из житија тога само нешто „от чести" в1.споменути, јер навезавши се с Бугарином на пучину препао се и ноуждсан вмвћ" потегао је одмах назад крају и обали »да не потопмешс оумд поднмет" па је даље иродужио повест удобним за Србина начином то јест иросто без философског погледа и без витијског извијања и кићења. Имали смо даље своје летописце, па и ако су ти српски летописи кратки и мршави, то нам ипак и због њих завиде остала браћа наша на словенском југу и љуте се, што они — та знаш већ, ко су та браћа наша јужнословенска — немају ни таквих. На и данас имаш, сриски роде, у средини својој синова, који ако и немају имена или ако и имају свога имена, али су имена та мрска - потшпа о<11ова — у извесном табору; који ако и не пишу по адету бугарском томове, већ расираве и расправице, али у тим ситним и дробним расправама требе зрно од кукоља и снети, тамане драчу и коров, растурују гној вековима нанесен и набацан те не може од дебелога гноја зрнце истине да проклија, да избије на зрак и на светлост божију те да њива уроди добрим родом; једном речи: имаш данас синова, који чисте и пречишћују повест твоју од бугаризма и бугаркиња те их с тога и ненавиде Бугари и Бугарчићи у срПској земљи. Но узми да немаш ни Љубе Ковачевића ни оних безимењака, па нек те оставе и Чеси и Руси — ти имаш твоје јуначке песме, каквих немају нити су кад имали она браћа твоја, Хрвати и Бугари, па ти и због тога завиде они, и завидећи као браћа теби љуте се у себи, што немају свога старца Милију већ само фра-Андрију, а знају врло добро, да овај њихов фра Андрија толико одстоји од старца Милије, колико одстоји „вбстокб от запада" и што твој старац Милија није испевао коју песму и о њиховом Кресимиру и Звонимиру, о њиховим Шубићима и Курјаковићима, о њиховим Франкопанима и Утјешеновићима, као што је исневао он, т. ј. не њихов

фра Андрија већ наш старац Милија, песму о женидби цара Стефана, и о војводама и јунацима Душановог доба, о Момчилу војводи, о Рељи Крилатици, о Љутици Богдану и о Краљевићу Марку и осталим војводама и јунацима сраским. Да, да, имао си старца Милију, и песме његове можеш читати, кад ти се прохте, и одјако моћићеш много лакше доћи до тих Милијиних песама и осталога му друштва, него што си то дојако и прије, него што је настануло неко друштво, могао, а читајући песме те знаћеш и паметоваћеш све војводе и градове редом и ко је био на Загорју месту питомоме, и на Пазару, граду бијеломе, и на Сјеници, на равној Паланци и на оној на Босни ионосној, и на Травнику, граду бијеломе, и на ломној на Херцеговини, и на Цетињу, на води дебелој, и на Скадру на води Бојани, и на оном равном Дукаћину, и на оној на планини старој, и на бјелу граду Куманову и на Солуну граду бијеломе и на оном на Косову равном и на Прилипу, граду бијеломе, и на оном, ох та знате ли, оном тамо или онамо, — та на Призрену, мјесту питомоме; и ко је био на Кру шевцу граду бијеломе? „Онђе беше славни кнез Лазаре „А са сином високим Стеваиом, о ком славном кнез-Лазару и расправља се овде, »јегоже н пшетћ сћкрћшшмћ" — а знајући и паметујући све то можеш слободно рећи: а на част ти, Бугаријо и Цинцаријо, сви они бугарски животописци и историјописци и сви ови садашњи винужилићи ваши од гипкога и слаткога и финога удварача до неотесанога оног не ковача већ само покивача! И на част вам свиколици томови њихови и књиге њихове па најпосле и све глуме њихове од трагедије: „Цара Уроша V." до драме: „Стефана Немање" ! И даље знај, брате Србине и српски сине, — а и то можеш сазнати из оних твојих песама, даље велим ти: знај и памти, да Немања, наш родитељ стари а бабо св. Сави, „није расковао благо на наџаке ни на буздоване ни добрима коњ'ма на ратове," већ је он, — као што то сам св. Сава поучавајући господу ришћанску каже, потрошио благо, све градећи многе задужбине: „Док начини цркву код Требиња, „Милешевку на Херцеговиии, „И Троицу на домак Таслиџе „И Папраћу близу Борогове „И Вазућу крај воде Криваје „Озрен цркву на сред Босне славне „И Гомељу на гранини сувој „Моштаницу у Крајини љутој „Зидајући по калу калдрме и т. д. и т. д. А да ли је велики жупан Немања ујединио све сраске земље и да ли је уједињење то свију сриских