Стражилово

490

Б Р . 31.

Взор повери на славенск, сугци под небом, род, Шесдесјат милионов Нравно поле јего се Ти, Древни свој им јазик; рад созерцајеши... Е дјели многих влеци! Жизни духовнија Дај источник богат трем милионом над Десјат'ју днес Славјан во Австриј. Здје средоточије Мислем их сотвори. Академију нам Ти славенскују дај! Ти предсједатељем Буди в неј. Возжелај же: Франц то даст, и Славјан си Цар. Тринаест милиона Словена је у Аустрији; дај им академију научну; зажели само, па ће ти цар то дати; јер је он и Словенима цар! А ком је данагањем панслависти у Аустрији на ум пало, да тражи свесловенску Академију наука? Ето каквијем су духом задахнуте биле оде царском дому аустријском! Но савремено овијем одама Мушицки је цјевао оде и цару рускоме, у којијема га ослављава: Царју Славенски! У једној га слави као побједиоца Наполеонова. Твоје нам славој имја вселенују, Сердец и душ на радост сладку Дивно наполни У другој га вапије заштитника српскијем музама. Вив загцитник обои пол Сави бравшимсја Сербом, В зимли отцев против оков, Музам их буд Аполон. Тицало се ту сресгава за један лист српски Гдје Сербијанца, Босанца, и гдје Черногорца, Славонца, И Сремца, Херцеговца с ним Взор осмотрјајет једин. Предци твоји милосрдја јелејем свјетилник закона И вјери нам вжигали; Ти Музам лампади возжги. Тако се Србин као Словенин обраћао словенскоме цару. Прави Србин — прави Словенин! То нам је Мушицки најбоље доказао.

Он пријатељ, савјетник и помоћник Вуков, разумјевши потпуно љепоту и корист нашега говорнога језика, није одступио од књижевнога језика, од ове душевне свезе, која Србе стеже са колосом словенскијем у једно. Овај утраквизам Мушицков није нашао пошљедоватеља. Исти Светић-Хаџић у томе није слиједио стопе Мушицкове. Он је са коисервативцима тражио неки средњи пут између говорног и књижевног, т. ј. између српског и старословенског језика, што је Мушицки називао »мрском смјесом«. 3 друге стране Вук народном пјесмом а Бранко умјетном сву омладину занијели за собом насилно. Тако је морало и бити у првом маху, док је говорни језик у Срба православне цркве добио потпуну задовољштину; док је заузео природно своје мјесто у књижевности, те тако једном свезом, коју не може никаква сила прекинути, ујединио Србе православне са Србима католицима, који су писали говорнијем нашијем језиком у Босни и на Приморју и од назад три вијека. Али као да се сада већ почело приближавати Мушицковоме становшпту у погледу језика; као да је близу дан, у ком ће се Мушицкога наук у том питању усвојити. Већ један од најумнијех и најученијех Срба, један од најодушевљенијех патриота српскијех, др. М. Полит-Десанчић пигае: » . . . ја држим, да за Словене не би била никаква гатета, да приме руски језик бар у знанственој литератури.« Да се поред гајења и неговања српскога језика по савјету Мугаицковоме задржао и руско-словенски, ако нигата не би данас требало, да из нова започињемо, и да у нову борбу улазимо. На сваки начин ми видимо и у овоме питању генија, кога савременици нијесу могли сфатити; претечу и пророка велике мисли: великог српства у великом словенству — мисли ове, за коју тек данас љута борба започиње међу самијем нама . . . (Наставиће се.)

0 КНЕЗУ РАСПРАВЉА (Нас1 Српско перо није дакле доспело нити је могло доспети, да опише те походе и нападе, та освојења и поновна освојења, те тријумфе и оне иоразе српских, бугарских и влашко-бугарских војвода, које су и они кадикад претрпљивали од Турака и од Грка. А и као зашто да се жури српско перо с таквим

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. вак.) описивањем, кад се знало, да ће то све испричати и накитити грчко вешто перо онога цара грчког, којег је српски краљ са својом краљицом у своме двору на Паун-пољу и као пребјега онако почастио и по етикецији византијској трактирао (год. 1342.) ашто то вешто и доколно грчко перо случајно изостави,