Стражилово

Б р . 31.

СТРАЖИЛОВО

489

ГГодај у руке младима Сербљима Двојаки варвит: сербски и славенски. Дај старом најпре чест, а после Новом! Не побједу, мир ти тражи. Па у Гласу Народољуица образложава овај утраквизам. Један је језик црквени, други народни. Овај Ум характер јавља наш. Милине, сродне духу, сердцу сербском, Ковчег драги јесте он, Огледало је он свег сербског рода, Жизни внутрење облик. Ви писатељи равно љубите језик Цркве своје, рода свог. Онај нам није туђ, овај ирост није. То своје становиште ноткрепљује и оправдава још више у одама Дружбени сојуз с е р б с к о г а н с л о в е н с к о г а ј езика, 0 сн оватељима славенскија к у п н о и с е р бскија катедрив гимназији новосадстјеј и особито у оди Исидору Николићу, ђе овако пјева: Јединим пловим меж Словени Сродноју братјеју (мир числит нас Днес шесдесјат се уж милионов!); тјех Пријемлем сродна чувства и мисли и Такајаж им дајем. Кол љеио Дивни иод солнцем словенски мир зрјет! Другим меж Срби града од Будима, Преславна дјели, даже до Његугпа, Побочни всја предјели, гради, Древни обитељи проходјахце, Лијугце чувства в перси взајмње! Ево нам чистога циља пјесникова: једнијем нарјечјем да у свези душевној држи Србе од Будима до Његуша; а другијем да Србе стегне у душевну свезу са шездесет милиона Словена! Та исга мисо просијава из оде Добровс к о м. Дал' би Бог, да б' једни бил он Словеном всјем, Имже б' цјели Творца, ум сједињали свој! Јеј! не било би красиша Здје иод солнцем иозоригца! А на другом мјесту о српском нарјечју опет: Имже от Будима до Цетињских стјен во сојузје С племенем сродним стојит, умствујет, пјесни појет. 'Ге двије свезе, та два душевна јединства, то су му идејали најмилији. Те у Епистоли Давидовићу продужава: Мислени сербски колос на вашја братскија стјени Став (ими главје слави, спасенија шлем)

Сербскоје имја до звјезд вознесет, достојноје слави, Шујеју тоје держа, луч етирни десној, Иже Сербом, вселени ио морју иловугцим, свјетлити Имат ден и но/ц; духи, срца сојужат! Ето за чим је цјеспик тежио. Потпуно свјестан љеноте српског онда тек говорног језика и нужде његове, он не хоће оставити словенски језик, који га душевно спаја са великијем Словенством. У тој тежњи он слави у оди Копитару, свом интимном пријатељу, заслужне Словене на књижевном пољу: Микаља, Јамбрешића, Белостенца, Велеславина, ПГтулија, Бандка, међу којијема два језујита! Па опет истом Коп и т а р у нј ева : Вог ти је покој желајеми дао, главо дражајша! И тај твој покој свим Словеном храбри перси, Гордости галској престрашне, најчистијом [радости диже. У оди Србин Словаку (Шафарику), па Чесима Палацкоме и Свободи, па Србин В и н д у иста мисао пансловенства нросијава. Словеном времја силновелит ити Златих наук в сојуз свјати; всред Чужејазичија знат својим бит! Душа словенска Души словенстјеј чувства своја вперит Скорјеје, глубше словом својим, Словеном љеао јест словити Древним својим меж собоју словом Пред цјелим миром. Бсјеж ни в сојуз ведет. Али је најзнаменитија у томе смислу ода Д о б р о в с к о м; ту Мушицки одушевљено пјева: Сонм учени Москви, Варшави, Кракави, Прага, Карловцев будут Мисли им сообшат своја. Пјадесјат милион в мирје Словен сеј столи Двигнут славје својеј. Их обучит твоја Книга, Старче свјаш,ени, Вскорје сеј водрузити. Солнце нашеја слави днес Јест једино уже В нам блестит и твоје имја ти, Кириле, Давши роду Словен букви с законом! Здје, Серби, Ђолгаре ијевши Бога словом својим из всјех Братиј иерви, до звјазд двигнитес радостју! Образ ваших бесјед славитсја обшдм днес. 0 и ти, Цариградска Церкви, јемли здје славу, чест. Што више ? У оду И н ф а н т у К а р л у . X е р ц е г у ЈГ у ч к о м е фј Еиооа), који је учио словенски језик, пјева: