Стражилово

498

СТРАЖИЛОВО

Б р . 32.

Нису више пијанчшга ни псовали, ни друга недела чинили, те се у Сумраковцу чу реч: „Гле и они хоће да се уљуде." Било је вазда љубопитљивих Сумраковчана, који су отишли по једаред дваред на скупштину, да виде како нововерци поје и читају. Појало се и читало наизменце, једаред српски, други ред мађарски. Богме се то некима и допало, ал везе, које су их везивале за стару веру, биле су ипак много јаче. Сими Шарану, црквеном певцу, порасла крила од како се појавили нововерци. „У нововерце ћемо, ако не ће поиови, како ми хоћемо. Дабогме, шта ту ваздан? Попове треба у новине, што терају народ у назарене. Знате како стоји у новинама. Готово да имају, вели, право, само им замера, што не ће да носе оружје, да временом ослободе Српство од Турака. Па биће и тога, бнће и тога. Примиће нововерци и иушку у своју веру, само да се натруни поповима." „ћути, Симо, ти би требао први да оставиш стару веру. Знаш, да си крао старе одежде, па правио пруслуке, кад си био црквењак. Тебе и не треба црква, само је ђаво, што те ни нововерци не ће примити, ако украдеш," тако га је заклонио један староверац, а други се смејали, који се на рогљу десили. Неки опет исмевали новозаконике и задиркивали их. „Ви сте бугери. ви сте бугери" — тако су чули да их у Бачкој зову — а нововерац натуче шешцр на бледо чело, па тек се по кад кад окрене и рекне: „ви рђави једни," ва опет иде даље својим нутем. „Да видимо, вели несташна момчадија, хоће ли се отимати?" па отели једном нововерцу гуску. „То је," вели један, „моја гуска." „Ако је твоја, нек ти је проста!" вели нововерац. А они се грохотом смеју и врате му гуску. Само Младена ча-Крстина не сме нико да задиркује. Он обраћа људе у нововерце. Једном рече пред многим људима: „Ходите људи у ову веру, ваша вера не ваља, ваша је вера лажна, а само наша спасава." „Па зар је лажна вера, у коју верује твој баба, Младене?" иита један њихов пријатељ. „Јест, лажна је, макар и он да верује." На то се нарумези један старац, чича Пера ђукин и рече Младену: „Хајд иди ти, дете, својим путем, и не дирај нашу веру, и немој ти зелен нас зреле учити." „П опет ћете зато ви свц бити нововерци," промумла Младен и упути се својим путем. „0, кукавни Леонтија, гле, каква га невоља задеси, сиромах, сиромах!" уздануше старци. Старији, озбиљнији људи, којима није до лакр-

дисања, забринули се због тог зла, што наиђе на њихово село. Сви се огорчише на отпаднике, а богме и поплашише се. Хоће их све стићи каква казна од Бога, морија, неродица или крупа. А тога бива у свету. Оде к поп-Милошу неколико старешина. „Да их анатемњаке протерамо," веле неки. „Не, то не приличи добрим хришћанима. Оставићемо их на миру. Они су у заблуди, ал ће опет доћи себи. Вратиће се у крило матере цркве." „А село?" питају Сумраковчани. „Побожним хришћанима Бог увек помаже. Кривица се враћа на своје виновнике. Бог ће кривце казнити, а праведнике благословити." „Да се молимо за село у цркви," веле оиет људи. „Молимо се и овако и увек ћемо се молити," вели ноп Милош. „Све је то лепо," мисле људи, ал би опет волели, кад би се ма шта учинило. „Да их побијемо, и сатремо то вражје семе!" промрмља најсрчанији међу њима, Лука Станимиров, при поласку. „Немој ни говорити тако, Лука, немој грешити душе. Насиље чешће одржава заблуде, него што их треби." Одоше људи од поп-Милоша, а све се једнако довијају, шта би требало учинити, да се несрећа отклони. Боже, и тај Сумраковац! Већ оно најжгадније село није горе заборављено, а од новијег времена иоче у њему новост за новошћу као у каквој варошици. Ено, пре две године толико белаја са партијама, већ и додијало народу, док се поштени Мија Бродар не одсели у Србију, а сад солгабиров наместио Швабу за кнеза. Па кажи онда, је ли Србин за власт ? Био се Сумраковац смирио. Јест смирио, а нововерци? Ето, кол'ко ти нововерци узбунише свет! А кад њих нестане, онда ће се наћи штогод друго. Сад више никад не ће бити мира у Сумраковцу, као што је било у старо време. Свет се нешто узбунио и дошао некако ђавоски. Тако мишљаху Сумраковчани, кад чуше нешто ново о нововерцима. Тако то иде. Кад коме кажеш какву тајну, а ти мислиш, положио си на дно тајног мора, а сутра ври село од ње. Тако и Мита поп-ђукин. Сврбило га, те поверио неку тајну својој сетри од тетке, Макри Филиповој, а баба Макра права продрта врећа. Чувала тајну три и четир дана, а кад дође пети дан, она се чеше и муха као шугава. Сећате се оног бербера у приповетци, што је отишао, па рекао у земљу, како су у цара Тројана козије уши. Морао је рећи ма црној земљи. Тако је и баба Макра морала рећи, ако не земљи, а оно Перси наџагбаби-