Стражилово

Б р . 32.

ној. А Перса је чегртаљка, Боже мој, чегртаљка, да јој у окодини равне нема. За час пуче по селу глас, да је Младен ча-Крстин превео своју кућу и неколико ланаца земље на општину нововерску. И забруја у Сумраковцу као у кошници. Тај глас, до душе, није био истинит, ал толико је била истина, да је Младен био вољан то учинити. Па јесте ли чули, да је пре неку ноћ Младена јашила вештица кроз цело село и терала га чак у ливаде. И то је баш за цело истина. Понда још једна новост. Веле људи, по околним месгима путује некакав калуђер и одвраћа нововерце од њихове вере, па још кажу, да ће и у Сумраковац доћи, да одмах пресече корен нововерству. Млади, дебели калуђер с наочарима и великим златним крстом о врату путује по селима, улази с парадом, а прате га жандари и доводе нововерце. Он их испитује, и прети им. нонда се труди, да им побије њихову веру, ал нововерци остају тврди. Не може да их убеди. Кад им нрети, они се само смеше. Но калуђер није дошао у Сумраковац. Зашто није дошао, није се могло знати, па није то знао ни поп Милош. Можда с тога, што је село сиромашно. Једном седи поп Милош, иа мисли о сеоским нововерцима. На пољу се натмурило небо, а снег почео провејавати. Пахуљица падне на црно блато, па се одмах растопи, а тек где која, што нађе сухо место, сачува свој облик за тренутак два. Тако се постепено спушта зима, та ледена, несносна, страшна зима. Од једном падне дебео снег и чисто сахрани село. Поп Милош седи у полумрачној, ниској собици. И оно мало зрака сунчаних, што се пробило кроз сиве облаке, не може све да уђе кроз она силна гвожђа на прозорима, што чувају сиротињу поп-Милошеву од лопова. Стуштила се и његова нежна душа. Ни у ирироди, ни у његовом духовном свету, нигде светле тачке. Задубио се у мисли. Око му се труди, да пробије кроз хаос неизвесности и сагледа варљиву будућност свога народа. Ал куд оком, оно све црно, све жалосно, све раскидано. Заблуда, страшна заблуда. И не једна заблуда, већ их има сто. Страст, обмана, злоба, незнање, завист, -— то је трње, које боде његово осетљиво срце. А колико је тога трња! Срчаност ти клоне, кад видиш то нераскрчиво џбуње. Набраја у глави плодове тих заблуда и незнања, што рађају сваки дан. Јуче изгореле три куће, а свет вели: нечист ветар, а не виде, јадници, нечисте руке, што су нод

кров турили искрицу, да добију неправедно одмазду за хотимичну штету. Поред те осигураае куће изгореле друге две неосигуране, а сиромаш у њима остаде на прагу зиме без хлеба и крова. Куд си се дело, срнско поштење? Не, ниси само пало, тебе је поколебао онај дошљак, што ти на памуку крв пије, проклет му траг, да Бог да! Умиру силна деца. Свет вели : урок или судбина. А што вам је дао Бог разум, ако је слепој судбини оставио неограничену моћ? А колико је парница, што их води брат иротив брата, друг против друга, хришћанин против хришћанина! Воде их, док се обе стране не упропасте. Школа је још и сад мала, опала и празна, а крчма сваким даном лепша и пунија. „Ох, стено од незнања, ко ћетесрушити? Свемогући и свезнајући и свевидећи Боже, ти нам помози, најмилостивији. Помози твоме верном народу. Ал ето и тебе хоћемо да изневеримо. Данас смо те у пола већ напустили, а сутра ће у нама спасоносна мисао о твоме бићу тако да закржави, да ће је и твоје свезнање једва познати. Но твоја милост је безгранична, Господе Исусе, ти си и заблуделе непријатеље своје љубио " Том молитвом завршила се суморна мисао попМилошева, а поглед му паде на дела Доситијева, која су пред њиме на столу лежала. С дивљењем их гледа и у том разнеженом тренутку као да му се показа слика дивнога мудраца у свој светлости своје узвишене љубави. Тад се сети на једну прилику из свога ђачког живота. Имађаше једног нрофесора, који му је тога идола његове душе у прашину газио. „Шта је Доситије," говораше он, „шта је његов рад, него просто пабирчење мисли од знаменитих филозофа његова и старих времена?" Он онда није умео ништа да одговори томе професору, ал је осећао неистинитост његових речи. „Шта даде пов;>да томе човеку," мишљаше сад у себи, „да тако малом мером мери тако великога сина народног. Зар за то, што у каквој уметности није достигао савршенство ил у науци велику множину знања, ил што није пронашао какав нов правац испитивања ? Зар она силна љубав, којом Христос Бога именује, не даје своме носиоцу место у храму бесмртности? Зар та љубав није највише, што човечји син може достићи? Кад је мудрост учинила чудо? А љубав их је од векова много починила и данас их чини. Не, велик си и недомашан, мудраче народни, и твој ће народ онда бити сретан, кад твој велики дух нађе станка у души његовој. Ослободиће се од заблуда и невоља и варалица под свима знацима тај вековни великомученик."