Стражилово

500

СТРАЖИЛОВО

Тим мислима био је забављен поп-Милош. кад се од собе врата отворила, а унутра уђе учитељ. Његово бледо и суморно лице сину радошћу, кад угледа свог јединог пријатеља и савезника. Стара вера у себе опет му се поврати. Два пријатеља дуго су, дуго и искрено разговарали. XIII. Тога истога вечера, кад се мало посумрачило, скупили се сеоски нововерци код Карла Брежовског. Који дошли, и не свлаче горње одеће, већ тако чекају још оне, који нису дошли. Оправљају се некуда. За мало се сви искупише. Тада се упутише улицом према кући ча-Крстиних. Само Марија није хтела ни' пошто с њима поћи. Врат њен севао је очима на њу и претио јој погледом. Ал она се узјогунила, па ни да се макне с места. Тако је оставише. Кад су ушли у авлију ча-Крстиних, залаје кера, а Младен изађе пред њих и уведе их у велику собу. Иоседаше сви око стола, па започеше молитву некаквом песмом из своје харфе сијонске. У малој кући чуло се, да је неко дошао. Осетило се, да је њих више. Чича Леонтија одмах изађе на поље и оде под лабрњи прозор, да види, ко је унутри. Лојана свећа гори на столу. Њен слаби жућкасти пламен трепти и осветљава махом бледа лица нововераца, а ови изгледају као неки завереници. У тај баш мах започели своју песму. Кад је старац видео тај призор, заљуља се и коракну два корака натраг, а лице му побледи као у самртника. Једва се одбатрга преко дворишта до мале куће. Од силног узбуђења ноге га издале. Чим ушао у собу, сео је на клупу поред стола и наслонио главу. на руке. „Ко је то дошао, Лецо ?" запита баба Мила, а са страхом гледа променуто лице свога старца. Чича Леонтија ништа не одговори него само уздахну: „Боже, Боже, још један корак до гроба, па шта дочеках! Што ме искушаваш, Боже?" Баба Мила одмах изађе на поље, прикраде се прозору. И кад види, ко је у соби, дотрчи поплашена натраг у собу, а куне немиле госте своје. Кад се старцу вратила сиага у ноге и у осгало тело, устаде, обуче кожух, узе шешир и палицу и пође из собе „Куда ћеш ти, Лецо?" запита га запрепашћена старица, да га задржи. „Пусти ме само," вели Леонтија.

„Не иди никуда, ако Бога знаш," одвраћа га баба Мила. „Шта ћеш с тима?" „Пусти ме само, пусги. Хоћу да им покажем, да газда од ове куће још није умр1,о." „Не иди, бато," врисну његова снаха Даница, „јер ми не смемо остати саме без тебе; свиснућемо од страха." Старац оста непоколебив у својој намери. Не могоше га задржати ни сузе ни мреклињања. Изађе у двориште, па се онда упути на улицу и оде некуда. Румен му ударила у старачке образе, а целим њим овладала силна срчаност. Снег био нрестао, на опет почео провејавати. Густа помрчина. Сова крештањем поздравила наступање свога царства. Тај њен глас тако непријатно звони у ушима онога, који је изишао, да надгледа мал свој и обиђе марву. Оваких мрачних ноћи мора човек да је на опрезу, јер хоће неваљад да учини штету, а иомрчина је таковима права посестрима. II онај сиромашак, што има на тавану два џака хране и по које парче суха меса, мора да чува то од грабљиваца, После крика совина овлада опет тишина, само се у комшилуку ча-Крстиних чује нововерска песма и буни суседе у оном слатком причању невероватних приповедака. Хоће да чују људи песме новозаконика, па прислушкују. А кад им се и то досади и озебу, врате се у топлу собу, полежу, да у чудноватим сновима нађу предмета сутрашњим нагађањима. Прође једно парче, а врата чича-Крстиних се поново лагано отворише и унутра уђоше две људске прилике. Та два човека одоше прво у стају, па се онда вратише и упутише се у собу, у којој се нововерци моле. „Боже помози!" чуо се један глас одонуд и од те двојице, кад су били пред вратима. Врата се отворише, а у собу уђе чича Леонтија и његов брат ча Никола. Настаде тренутак страха, од којега се поче коса дизати свима нововерцима. Младен одмах ђипи са столице. „Ко сте ви, што у невреме смете да се увучете под туђ кров, а да домаћину и не јавите, да сте дошли?" пита чича Леонтија потмулим гласом, а дрхће од гнева и од узбуђења. Сви ћуте као окамењени. „Како сте смели прага ми ирекорачити без моје дозволе, лопови и бескућници једни ... Ко вам је то допустио?" „.Та," одговори Младен подмукло. „ћути, отпадниче и анатемњаче. Твоја је реч лажна вера, која ми кућу погани."