Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 34.

и вжгау: »Хеј мејанџија!« а Цинцарии одјури да услужи свога госта . . . ■— Мани више комендије, чича-Филиие, рећи Ке опет један од сељака, — него ти лепо прими овај дукат, на нек им је сретио, кад се већ замиловали. — Де, де, чича-Филипе, новикаше остали сељаци, — шта се вас дап устежеш . . . —■ Ама што она мене да не пита, — проговори тихим гласом чича Филин, — него му без мог знања да. . . . — Па, за бога, чича-Филипе, деца се бегенисала, па сад шта је ту је, —рећи ће газда Пантелија — а манишеш ли ти штогод моме Јовану. Чича Филин мало поћута, па онда тихим. и мирним гласом рече: ја, вала, газда-Пантелија, не манишем му баш ич; ама .... — Нема ту ама, — повика газда Пантелија — него ти, чича-Филипе, прими овај дукат у злату, па нек је сретно . .. — Узми, узми, чича-Филипе, — повикаше сељаци, — а ти, Јоване, дед' чича-Филипа у руку . . . — Па мало је то за моју Анђу, мало —■ снебива се чича Филип. — Вала, чича Филипе, доста ти је — рекоше сељаци. Чича Филип ућута и после подужег нремишљања склони се на речи својих сељака па рече: — Е, нека им .је сретно и дуговечно, али бар још један цванцик кад би могло бити . . . — Нека буде и то, — повикаше сељаци, — само да се сврши. Стари чича Филип пружи руку Јовапу, а овај скиде капу те старца у руку; а на то сви

они око стола као из једног грла викнуше: е, пек је сретно, нек је сретно и дуговечно, Бог д'о. Деде сад алвалук да нијемо! Газда Пантелија извади још цванцик, те дукат и цванцик даде чича-Филипу, као обележје девојци. па се онда сви с чича-Филипом пољубише. Цинцарин, чим чује ову грају, одмах дотрчи и по његовски честита као бејаги, па ии пет ии девет, него одмах: — Сад окем донесем. два три ока вино? — Не, не, — рече чича Филии, — мепи донеси чокањ ракије, а овима овде једну оку вина. Цинцарин климну главом и незадовољаи оволиком поруџбином промрмља нешто кроз зубе и оде те донесе чокањ ракије и оку випа . . . Затим газда Пантелија нагласи, како би сад требало написати неко »свидјетелство«, због испита, јер их поп неће испитати друкчије. — Радите шта знате, отресе се чича Филип: — али ко ће да поручи мојој Анђи да дође кући, да се видимо ? — Ја ћу то све наредити, — вели газда Пантелија, — него да ми свидјетелство напишемо. Хеј, мејанџија, пошљидер, бога ти, момка до учитеља, нек му каже, да сам га ја нешто звао, да дође часком; и донесиде, ако имаш, хартије, мастила и перо . . . Момак оде по учитеља, а механџија донесе неке пенџерлије артије, којом сељаци лепе пенџере; оно јадно мастило бог зна од када је, већ га и бућ попала,. .. а о перету да и не говорим .... Ми се дигосмо, платисмо кафу и ракију, на иродужисмо пут Београда .... Саопштио Мид €. Убавкић.

СЕОСКИ ЧАКАНАЦ.

Е П О С У

П Е С М Е.

прекрасноЈ хумци, романтичноЈ врло, Са западне стране убавог сеоца, Од куда се са свим лепо видет' може Сеоска прашина и дебело блатс — Већ какво је време Кб што рекох, селу са западне стране. Окружена чкаљем, копривом и аптом А и другим таким ексотичним биљем, Стоји крчма красна, коју својом зове

Ч Е Т И Р (ПЕТЕФИ.) ДРУГА ПЕОМА, По божјој милости, а и по вредноћи Свог покојног мужа (бог да ми га 'нроети) Срамежљива Соса — к'о што су је звали Велики и мали. Ох, лиро моја, божански даре, Протумачи свима, од куда то име. Ај каква је дивна срамежљива Соса! (Сакрила би с' од ње загоркиња вила!) На округлом лицу, на нуном месецу,