Стражилово

Б р . 34.

СТРАЖИЛОВО

535

Које красе само педес'т и пет лета Као рујна зора руменило сија. Ето, сада знате, од куда јој име. Има их до душе — то су завидљивци Што су тако смеди, да говоре јавно, Како румен зоре на Сосину лицу Ниј' зламење стида и срамежљивости, Већ је лишце њено обакарисано Од силнога вина, што га је попила. Но ал ја вам кажем — то су сплетке само, Јер госпођа Соса и не пије вино Већ у себе лева. ТГонда се још нађе, ко је кудит' може. Сахрани вас боже поганих језика, Јер пред њима нема светиње на земљи; Најбистрију воду невиности чисте Могу да замуте. Бацају се блатом на све што је светло .. .. .... Ал' постојте мало, куда сте надале, Ох таљиге брзе маште усијане! Вратимо се Соси и чарима њеним, Што је красе ево педес'т и пет лета. Ах, дивна је Соса! Као од турчинка оплетени венац, Ил сјај од месеца, што но се одбија Од копља убо.јна у ноћног стражара! Ето због те њене чрезвичајне дражи У крчму је њену долазио сваки, И то тако тачно, савесно и ревно, Да у другу крчму нико не завирну. До душе то морам искрено вам рећи, Друге крчме није у селу ни било. К њој се дакле стиц'о народ из свег села, Особито јоште недељом по подне. Ту се пило својски и веселило се, 0 разласку нико ни да би спомен'о, Док кишбиров не би на знање им дао Речитошћу дивном, с палицом у руци, Да ј' саветно веће једном ићи кући. И данас је тако у крчми код Сосе. Служба божја прошла а народ се купи Ода свију страна јатомице спеши Срамежљивој Соси. Е тако се купе обади на марву, Што на пољу тамо на лединах пасе, Кад прижеже с-унце лети око нодне. Ту вам је био посред гостију Сеоски певац мекога срца Са својим сувим грлом И наступом страшним љубави презјелне. Њега је то јест срамежљива Соса Чарима својим опчинила тако,

Да му је љубав срдашце гризла, Као што рђа усирене крви Нагриза наше палице оловне, Којима се 'нако братски милујемо, Када време дође бират' општинаре. Ко би се дакле чудио туде, Што он једним оком, зрцалом душевним Гледа на дно чаши, пуној рујна вина, А са другим пиљи, ко маче у жижак, У дражесно лице срамежљиве Сосе. Није ту богме фалити смео Ни господар Крпа, пријатељ мира, Чизмарског заната вештак увенчани, Који поред тога има и диплому. Па каквог је Крпа стаса и узраста ! Мал' те није био управо толики, Кол'ки су му мрки зашиљени брци. Иоред њега седи, суче рујно вино Клатновићу брале, звонар светог храма, Пијаница стара а срца подмукла. Кад господар Крпа брижљиво запита: „Где то мора бити наш пријатељ Главаш ?" Клатновић му на то 'вако одговара: „Сад већ где је, да је, само овде није, А данаске тешко да ће ту и бити." И кад рече ове тајанствене речи, Сатански му с' осмех осу по уснама. А господар Крпа седео је немо Па звонара гледну чудноватим гледом, Од прилике 'нако, к'о што гледат' уме Смртни човек, када што год не разуме. Било је ту јоште разних других лица, Што седели тамо покрај добра винца. У томе се врата разјапише широм, Баш као и уста у сеоског певца., Кад свете стихире за певницом поје. Каква ли то беше делија незнана, Што отвори врата тако из ненада? Ако човек може вероват' предању, То је био главом Коњевићу Паја, Што попине коње онако тимари, Да им на далеко нећеш наћи пара. За њиме се дала дружина избрана: Зрикави егедуш, ћорави тамбураш, Крај њих двоје бегеш шантави егуца. У младости беху сви троје ковачи, Чекићем су тешким по наковњу били, А кад им се једном коват' додијало, Сви троје се онда вештини одали, И не само да су у том прокопсали, Већ лаврови венци неувеле славе Окитише њине не баш плаве главе.