Стражилово

Б р . 34.

Зрикави егсдуш, ћорави тамбурага И шаитави бегеш на врх пећке сели Уживајућ' тамо комодију дивну. У томе је јунак Коњевићу Паја На сред собе стао па прозбори 'вако Гечитошћу дивном далеко познатом: „ Крчмарице, вина!" Схватила је Соса те виспрене речи Па поскочи брзо на ноге лагане, Да јој мили гости дуго не чекају. Када је витез Коњевић Паја Велики бокал иринео к устма И један гутљај умерен сркн'о (Управо тол'ко, да би доста било Да пет шест кртина излијеш из рупа) Погледа горе на врх пећи тамо Те оваким речма пунима значаја Оптерети лаке таљиге ваздушне: „Де посвирај, Петко, стотину ти вера,. Дошла ми је воља да протерам кера." А Петко се није дуго нромишљав'о, Већер зрикну само на своје ортаке; Брзо сваки своју удесио свирку. Јој, какви су били умилни им гласи! Та ме свирка сећа мојега детињства, Најлепшега доба у животу моме, Као сад да гледим, како сам се игр'о, Ја и брат ми млађи са кучетом нашим: Брат вуче на једну, ја на другу страну, Те тако ти дође богме до кикања. Па шта ј' опда било? — Ето то је било: На ту нашу вику дође отац с прутом Те нам обадвома добро тур испраши. У том смо куче пустили из руке Ал ја му стадох бага на врх репа. Кад смо нас троје дерати се сгали, Тешко да је и то лепше могло бити Нег умилна свирка паша три вештака. Чим зачуше свирку у Сосиној сали, Подиже се листом, што за игру беше, Да подскоче мало, да их жеља мине. Први, што је петом лупио о нету, Беше главом витез Коњевићу Паја, Што поиине коње онако тимари, Да им на далеко нећеш наћи пара. За њим се повела сва момчад остала. Довукогае нежно неколико цура, Што су на сокаку пред прозори биле И чекале жудно, да засвира банда, Јер за игром давно табани их сврбе. Кад зачугае звуке божанствене свирке, У заносу вељем поскакиват' стали, Као кад се ко год бунике наруча.

Па како су сложно ногом ударали! Управо 'нако, кб гато кадгод чује Часни отац поиа, кад задубљен чита Књиге староставне и библију свету. И на коју лупу часни отац попа Обично овако примјечање чини: „Ох, тај Паја нема ни бога ни дугае! Скинуо је опет канџију са клина Па ми ено шиба ту кукавну марву." Докле су ови важни догађаји Богатили историју света, На среди крчме, свету на видику: Господар Крпа, нријатељ мира И с њиме звонар Клатновић подмукли Седили за столом у једном буџаку. Седили су па су пили вино. Сеоски певад мекога срца Још једнако пиљи заљубљеним гледом У дражесно лице срамежљиве Сосе И у чари њене од педес'т пет лета. Лице му је било огледало душе, Видело му с', да се непгго бори, ломи, Хтео би и не би, Илн боље рећи: он би нешто хтео, Само кад би смео. Кад Клатновић, звонар подмуклога срца, Опази на лицу мекосрдног певца, Како се премигаља и нема куражи, Довуче с' до њега и за добро нађе Оваке му смеле прозборити речи, Којима је певца обадрити хтео. Зборио је тихо, да се једва чуло, Бага као пгго збори шаптало на бини Гдено приказивљу глумице и глумци Шаљиве игре а и трагедије, Лакрдије и још игре са певањем А и разне друге томе сродне ствари, У чем свак ужива, који за то мари: „0 господар-певче; Ево зађе сунце И сутон се хвата, П'онда и ноћ ту је; Већ пилићи лежу II гуске и врапци А плод натпет плана, смишљеног вештачки, Никако да сазре. Промислите добро, ох господар-певче, А не само 'нако овлаш, к'о од беде, 'Вако згодан тренут да се план извргаи, Право да вам кажем, тек столећа дају. За то треба таке избране тренутке Предострожан човек паметно да гатеди, К'о гато гатеди речи нага господар биров,