Стражилово

Б Р . 36.

СТРАЖИЛОВО

565

мож' да се и он нроменуо . . . Гледај ти. за себе радиш. — Тако ћу, — вели Ранко. — Знаш, што смо ми имали с Аврамом, наше је . . . ви, деца, као комшије, не треба тако, биће у њега ког доброг, моћи ћете лепо живети. Па да се и ородите. Тек се за вас бо-

јим. Митар ми је на души, знаш како је с аим било. —- Хоћу све тако, најо, — опет Ранко. — Немам, децо, да вам друго речем, но будите као што вам бабо био! Сви ћуте. Свака им се реч Марина у срце реже, а она као бож'и светац. (Свршиће се.) гТЕЗ-О-

СЕОСКИ ЧАКАНАЦ.

Е П О С У

П Е С М Е.

^Шлј публико драга и добросрдачна, "^-^Особито цуре ви прекрасне моје,

Што вас толко љубим — али које мене Баш слабо вермате! Кад вас молим лепо, к'о што ја већ знадем, Јел' те да се на ме нећете расрдит', Што ћу вашу нажњу скренути за часак Од господар-певца мекосрдачнога И од игре бујне Па ћу је обратит' тамо светој цркви, Где се баш сад сужник духа налазачког По ужету спушта од великог звона, Као што се спушта паук по свом концу Из прашног буцака моје собе мале. Ено га сиђе — ни ђавола му! Ужету, до душе, прохтело се било Да у место плате задржи му кожу Жуљевитог длана. Али верна кожа обрецну с' осорно: „Ја ту богме не ћу остати никако. Ил већ ако друкче баш не може бити Нек остану са мном и браћа ми драга: И месо и кости." Тим је реч'ма кожа укротила уже. Така љубав братска срца му се косну Пак за то одуста од захтева свога. Већ се сутон хват'о. На заходу сунце црвенило се, К'о зрела паприка ил црвени восак. Ох, румено сунце, Заш' си румено? Је л стид ил гнев то, Што ти златне зраке Бакарише тако, Баш као вино носове људске? Није то од стида, нити је од гнева Ама ни близу, Само ја један знам узрока тому,

ч Е т и Р (ПЕТЕФИ.) ТРЕМ ПЕСМА, Ја, који разумем и кој' сам посвећен У све, што 'но кажу, надземаљске ствари. Ништ' друго није, већ знамење неко, Опасност грдну што нам предсказује, Што ће још данас свемир оборит', Као што месар обара вола Секиром, кад га међ рогове згоди. И не само сунце да ј' знамење било Несрећи блиској, Сва природа пође другим колосеком. Два зељова, што су од вајкада били Узор пријатељства, Сад се сташе бесно клати и уједат', Да би око чега, већ ни око чега; Око неког јадног овчијег бурага, Што га нашли тамо испред касапнице. Још би моја лира сто примера таких Набројити знала, Што од реда беху несрећна знамења, Ал нек буде доста најзнатније рећи: Женица певца мекосрдачнога Од јутрос више окусила није Нег сатљик ракије.

Тако је стој'о свет, Када је сужник светога храма Пустио уже спасенија свога И овако рек'о: „Само кад сам доле. Боже помози! А сад хајде брже срамежљивој Соси. Ох, дражесна Сосо, Ти ми навек узе срце под аренду! Ох, је л да ме чекаш и жељно изгледаш, К'о год што ја чекам часног оца поиу, Да исплати конту, Зарад које залуд већ тол'ко недеља Прага му обијам. Нећеш ме дуго чекати, Сосо, Љубав ће силна мамуза ми бити.