Стражилово

566

Појурићу к теби, к'о прасе на вадов, Кад га газдарица кукурузом пуни." Још ни не заврши беседе песничке, Ал нојури право срамежљивој Соси К'о прасе на валов, Кад га газдарида кукурузом пуни. Кад узицу лати од резе на врати' Од Сосине крчме, Силно му се било срце разиграло, Топио се срећан од самих милина; Кад отвори врата и у крчму уђе, Играње је било још у пуном јеку, Тако да га нико ни спазио није Осим јединога господара Крпе, Кој' га здравит' оде радосним поздравом: „Ој кума-Главашу, добар дан да бог да! (Јер то Главаш беше с мисли и с персоном) Добар дан да бог да! А од куда тако, Па камо си наг'о? Та стани, полако!" То су биле речи Господара Крпе, Пријатеља мира. Али му Главаш замашне шаке Чаканац сеосгш, к'о што га зову, Не одврати на то: „Бог ти добро дао!" Не рече му ништа, Јер није ни чуо речи госпар-Крпе, А од куд да чује, — како ће их чути? Он је само вид'о. Ох, што беше окат у томе тренутку, Што се није откуд бар родио слепац Ил у опште што се и родити мор'о! Ох, то беше грозно, ужасно позорје, Гођеним очима гледати је мор'о Мекосрдног певца, где пред Сосом клечи, Пред ногама њеним од педес' пет лета. Тај га призор текну посред срца жива. Тако му је било, као канда му је Сто тридес' хиљада иакленијех брица Срце испарало. Мозак му запали сумпорача гнева Па као мачка миша кад вреба, Нечујним кроком, пламеним оком Пришуња с' нолако и стаде за леђа Господар-певцу, Који је чувству, што му је тајно Морило срце као морија, Баш у тај мах 'вако израза дав'о: „Срамежљива Сосо, Ох, ти круно дивна целог женског рода И руковатељко ракије и вина! Има л у твом срцу за ме опроштаја,

Ако се усудим да садржај душе Пред тебе истресем? Ал најпосле мени са свим је свеједно, Било опроштаја или га не било. Јер казати морам, што ми срце тишти, Јест, казаћу ти. И то не каквим китњастим реч'ма Већ простим гласом чистог осећаја: У црквици мојих груди Љубави ми најчистије Од вечности саме јоште Са по рифа дужа свећа Освештаним нламом гори. Ох, за тебе гори, Срамежљива Сосо! ГТак ако ми с твоје стране Са љубављу не одвратиш, Утрнуће свећа, А с њом ће утрнут' И мој живот, Сосо! Ево ја овде пресуду чекам, Нек зборе твоја невина уста, Ал само брзо, одмах нек зборе: Да л ће ми наде зелени венац Уресит' чело, Или ће зар, ох, буџа очајања Утући ме тужна?" — „Ја ћу те утући, Ја сам очајање!" Гече, не, — загрми громовитим гласом Главаш замашне шаке. Замашном шаком огрлицу шчепа Мекосрдног певца, Диже га у вис, да му ни табан Земљу не додирну, После га спусти тако, да му и нос Земљу додирну. „Ја ћу те утући", настави даље Главаш замашне шаке, „Смрвићу ти кости, као што мрви Воденични камен шеничпа зрна. Како си смео ... Ал прво ћу тебе На одговор, Сосо! Геци ми, да ли копрена црна Неверности клете Ил поњава бела невиности чисте Покрива ти душу? Ох, збори, Сосо, збори, не ћути". А Соса на то не рече ништа, Тек из очију морастих њених, Пуних израза, Ове је речи Главаш просриц'о: „0 мој Главашу, замашне шаке,