Стражилово

Бр. 36.

СТРАЖИЛОВО

567

Што те сви зову „Сеоским чаканцем", Ти, што на славииу удараш буре Срдашца мога, Зар јоште сумњаш? Невина сам, да, Као . . . не знам шта". Схватио је смис'о тих немих речи Укротилац певца мекосрдачнога, Погледа је нежно и уздахну силно: „Душо моје душе, опрости ми јадном, Што 'но се усудих за часак посумњат' У челични ланац верности ми твоје. А сад, ох певче, амо на среду, Да тебе мало на миндрос узмем. Спремај се дакле, да казну примиш, — Страшна ће бити, Као и злочин твој што је страшан. На примеру твоме нека се потомство Научи памети; нек зна, како прође, Када ко невиност чисту заварава И кад кукољ баца у шеницу чисту, Кад раставља срца, што с' искрено љубе". Кад се Главашу смирио језик, Радит 1 му стале две снажне руке. Општинског певца тако је треск'о И тако силно о земљу лун'о, Да се крчма тресла. А општински невац дерати се стаде И то из све снаге Већма него кад је за литијом иш'о Или сахрањив'о. На ту се дреку узбуни друштво. На један мах се прекиде танац, Разроки егедуш, ћорави тамбураш И шантави бегеш занемише чудом, Престадоше мамит' свак' из своје свирке Умионе звуке. Сва се крчма стекла там' око Главаша, Где је дав'о пример потоњем потомству, Шта бива, невиност кад ко заварава И кад кукољ баца у шеницу чисту, Кад раставља срца, што с' искрено љубе. Општински певац мекосрдачни У дерању своме 'вако би по каткад Припад'о Главашу молећивим реч'ма: „Та престани мало, ако бога знадеш, Да ти речем једну јединиту речцу, Па ме онда уби, ако ти се свиди (Ил још боље, реци: устани, па иди)." Главаш замашне шаке Већ је посуст'о Примера дајући потоњем потомству, Па за то ове протепа речи:

„Реците само, господар-певче, Оперите се, Ја у свако доба слушам мудре речи; Избавите се." Општински певац мекога срца 'Вако се прао на земљи лежећи: „Крив сам у једну руку — Не ћу да тајим Јер сам завол'о љубављу жарком Срамежљиву Сосу. Ал шта сам мог'о? Ох, љубав није такова стварка, Пред ком би срце затворит' мог'о. Ох, љубав ти је вилинска тица, Што не треба врата да у срце лети, К'о што ћеш сигурно ти то разумети. Ал ја бих ту љубав Притај'о на веки, Одн'о бих је собом и у вечни живот, Где ваљда и нема никаква живота, Да Клатновић моју љубав не примети. Он распали ватру у моме срдашцу. Сад за што и кро'што, то ти не знам касти. Он је био, што је данас по вечерњу, Кад си ти у столу мало позадрем'о А после се санку у наручја нред'о, Мене наговар'о и светов'о 'вако: Да те оставимо спавати у цркви, И још више да и врата забравимо; Па тако ћу моћи без икаква страха Изјавити љубав срамежљивој Соси, А ја, шта ћу јадан, послушах звонара." Е таке речи, пуне покајања Прозбори певац сред очајања. К'о што се окрене бакарни пет'о На калвинској цркви, Кад задуше ветар са противне стране, Тако и душа храброг Главаша Са свим други правац и обрт узе, Када зачу речи мекосрдног певца „Шта ти велиш на то? Клатновићу, збори!" То му беху речи, Које није са свим учтиво исказ'о. „Оправдај се, ил ћу Тако те ћушит' Да ћеш оглувит'!" Приђе ближе тај звонар подмукли, Клатновићу, јунак од мегдана, Оштро гледа у очи Главашу, Оштро гледа, оштро проговара : „Правдати се и хоћу и могу, Ал не што се бојим твоје претње. Боље треба гаће да подвеже,