Стражилово

590

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 37.

ван Дамјановић техничар, у име „Србадије" чдан Косга Радојчић медицинар, а у име „Кола младих Срба" члан Милан Поповић медицинар. За време ручка ио често је обраћало на себе пажњу певачко друштво „Корнелија" својим дивним певањем. Особито се допала смеша народних напева, што је сложио даровити музичар Стеван Мокрањац. Том својом композицијом са свим је пристао Мокрањац с Јосифом Маринковићем, да створе ново коло српских музичара, у коме ће да се понегује боље чиста народна српска глазба а на темељу стручњачкога изображења. Пе би смело нигде да буде забаве српске, где се пева, а да се не отпева бар једна Јосифова и Мокрањчева композиција. Жалост је, да код тако ваљаних наших музичара преотимају у нас мах мелодије по туђинским валцерима из Супеова „Бокачија" и тако даље, а овамо потрзамо оне истините речиЗмајеве: „Песма нас је сачувала, — њојзи хвала!"—и онде, где често звоне као иронија на наше делање и понашање ! С последњом здравицом био је завршен званични обед. Дотле и иосле тога текло је весеље и добра воља широм по Грку. Пред црквом и око цркве у порти играло се народно коло час ситно сремачко, час србијанско, час босанско. Наздрављало се и певало по милој вољи, док Радован Кошутић, ђак у универзитету, преобучен у рухо сеоскога момка, не устаде у сред народа, да прозбори коју, те изазва општу пажњу на себе својим говором. Тек да скрене сунце на мале заранке, а гости ночеше остављати Грк и госгољубиве Грчанце, да ионесу собом најлепше успомене. Мене и моје друштво необично је обрадовао и задивио дочек нашега домаћина, честитога тутора Грчанске цркве. Беше милина загледати у ту кућу. Девет ожењених парова живе у њој у заједници. Пуна кућа, ту вајати, ту стаје, па бруји као у кошњици, а задругари и њихове младе врве овамо онамо, да послуже госте, па им, боже, мило, што виде, како смо задовољни с њиховом нослугом. Жао им би, што не бесмо њихови гости и на ручку, а још већма, кад дође време, да ео растанемо а не иочашћени за њиховом совром,

као што би они хтели. И није, рекоше нам, то једина већа задруга у Грку, него их има и више. Дао бог, на веке се одржали! Добри Митровчани, да угову гостима са стране, иреиначише програм свој, те забаву, што би заказана за недељу у вече, приредише још то вече на Госпојину у пространим просторијама своје читаонице. Што је било месга — у читаоници и у врту, све заузели што домаћи што гости. У име Митровчана ту нас сад поздрави као своје госте Јован Вучанов, вредни учитељ Митровачки. Певачка друштва, „Корнелија" и Митровачко певаху сад скупа сад посепце песме. Ко је хтео играти, могао се по милој вољи наиграти. Коме је било до весеља и разговора, могао се сит навеселити и наразговарати. И ту прочиташе још неколико иоздрава, што стигоше приређивачком одбору овом приликом. Поздрава, који су прочитани које у Грку које ту, било је око 40, и то два руска (из Беча од познатога дра Живног и из Кремсира од Кирилско-Методијевског академ. друштва), шест чешких (од политичне словенске задруге из Беча, од омладине чешкога акад. друштва из Прага, и т. д.). Остало беху српски: од митрополита Хаџи-Саве Косановића из Глајхенберга, од дра М. Полита Десанчића из Новог Сада, од омладине из Париза, из Граца, из Буда-Пеште, Карловаца, Новог Сада, Старе Градишке, Сентомаша, Госпића, Београда, Бешке, Мостара, Неготина, Чакова, од Толингера из Дољње Тузле, од српских ускока из Букурешта, и т. д. Хвала „Зори" и омладини, кад изведоше, што наумише! Хвала Митровчанима и Грчанцима, што потпомогоше омладину и српски госте дочекаше! Хвала српском народу, што прихвати и одазва се позиву своје омладине! Нешто бисмо приметили, што нас је немило дирнуло иоводом говора застунника омладине у овој прилици на банкету, а већ и од дуже времена у разним приликама оваковим; али — омладина је осетљива. Теши нас, што смо се и опет уверили, да зна искупити своју реч, кад је зада, и што уме да цени и штује, што је за штовање. То нам јемчи, да ће знати заменити гусларе науком и знањем у свом раду, иа се и боље заступити. —1,.

УЗ НАШУ ОЛИКУ, Данас приказујемо читаоцима „Стражилова" лик покојног Т »ор1 >а Рајковића, заслужнога књижевника српског, који се пре тринаест месеци преселио у вечност, урадивши аа српску књигу и просвету толико, колико се од жива чо-

века само вахтевати може. Књижевли рад покојног Рајковића трудио се уредник овога листа да изнесе у говору свом, што је зимус читан био у свечаној седници књижевпог одељења Матице Српске о св. Сави. Тај је говор штампан у 11. и 12. броју „Браника" од ове године. Укратко се овде