Стражилово

578

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 37.

ТВОЈА СЛИКА.

ЧШ Г ледао сам слику твоју, Ц/ Што је младост дивно краси, Гледао сам тело вито, Гледао сам црне власи...

На груди су твоје пали Праменови косе бујне, А на твоме дивном лицу, Кб да с' мичу усне рујне,

Кб да чујем, како зборе: Та младост је тако дивна!... Слико лепа, зраче бледи, Мог живота жалостивна!...

Љубипко

К 0 М Ш И Ј Е. ИРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ. НАПИСАО ИЛИЛА И. ВУКИЋЕВИБ. (Свршетак.)

» у у скоро Аврама изабраше за кмета; обвезао многе дугом, па не имадоше људи куд. Стиже једва и њему једном, а давно то и жели. Па кад доби, као да се зграну; ретко кога да остави на миру. Жале се људи међу собом на његов рад, а не могу му друго, но да трпе. Ранко се ослони на оно, што му Мара рече: да неком помене, да поради ил види код Аврама, па нађе неког злосрећнег Мелентију. Неје да се човек руга, а мало је био већи од детета, па га иарод и прозвао »биџа«, а сметењак да се човек и чуди и крсти, како је кратке памети. На брчишту му било као на длану, а и коса му она, као да је неко насадио. Очи му биле, да те не ногледа, где их крене, пресуши. Кажу људи, опила га мајка, кад је био мали, па се иресекао. Имало је људи у селу, да му рахат метну руку на главу, иа као са штапом. И ваљда од тога свога рада и био је, што бабе кажу, баксуз. Сави се он око Ранка, а овај, у својој невољи, и не превиде добро но му рече за Јелку, и како му мајка казала и како треба; све му рече као човеку, што ће Авраму поменути. Обећа му Мелентије, да ће он, вели, да се прихвати тога, а зна, вели, пешто, мора ће Аврам пристати. Ранко му све поверовао, а он сплетен, па све замрси. Не би од тада ни недеља, а дође биров Раиковој кући и каза, како Ранка зове кмет. »Стиже«, помисли Ранко, па се узнемири, као никад дотле. Док не пође Авраму, пигде мира да нађе. Устумарао се, као да по јексерима гази. Једва стиже да пође општинској кући. Код општине доста народа Ту Аврам и

његови, што с њима ради, а ту и вако другог света. Ранко стиже до њих. — Помоз' Бог! — поздрави. Од њих неки поздравише, с некима се и рукова, а Аврам се натмурио и ћути. Виде одмах Ранко, да у Аврама није лице за добро. — Рече биров, звао си ме, — каже Ранко. — Јес', — каже Аврам некако оиоро. — Ја дођох, — каже Ранко. — Имам ја ваљда очи, — рече Аврам љутито. Сви заћутали. Ранко чека, шта ће бити, а нестрпељив, све одмиче ногом и укршта прсте од руку. — По вашем, браћо, — окрете се Аврам људима, — да ли се казни, ко краде? Сви га погледаше. — Казни, — рече неко из гомиле. — А ко пали? — пита Аврам. — А што то, Авраме? — упита га Мојсило Нрокић. — Казни ли се? — опет Аврам. - Казни те како! — рече Мојсило. — Ви сте, браћо, осудили, — рече Аврам. — Овај хоће да иали, — рече и показа на

Ганка. Ранку као да неко опај час исиса сву крв, оста блед као крпа. — Шта то рече? — једва што каза. — Хоћеш да палиш куће другима, — виче Аврам, а очима сече. Оно му лице ројаво, па му онако очи уз њега пристале, — као да се у ђавола претворио. — Чију кућу ? — Моју!