Стражилово

Б Р . 37.

СТРАЖИЛОВО

579

— Бог с тобом, кмете !... Ко то рече? нели Ранко. — Не може то тако !... Људи, послао овај онога Мелентију мени, вели, хоће гоља моју Јелку. Дође ми, да ону наказу згазим. Конечи се као петлић, вели: те не знам воле се они... те не знам не може једно без другог. Вели за овог, вреди више од мога имања, и рече, ако му не дам, да ће отет' па, вели, и кућу запалит'. Нема то тако у мене . . . нећу ја хајдука да трпим. — Нећу ја, да кажу људи: »Тешко селу са оваким кметом«. Не може, брајко, то тако—јок вала! Дед, Гајо, покажи му, како се куће пале! Гаја се пандур издвоји од осталих и пође Раику. — Шта хоћеш ти то, кмете? — викну Рапко, а задрхта као шибљика. — Полож' га, Гајо ! — каже Аврам иандуру. — Кмете! — јекну Ранко, а глас му од страха као да отупи. — Онај је ваљаде то налагао; неје такав Ранко, — умеша се од људи први Јовап Кундак. — Немб, Авраме, — салетише и остали. — Ман'те се, људи... на мене ће грех. Знам ја, крив је као нико ... Рече Медентија, оп га послао, — брани се Аврам од људи. — Знаш, Авраме, оног . . . тек ће Јоксим. — Аја! Нема друго — дед, Гајо! Гаја ухвати Ранка да га положи, а он као и да не зна, шта је с њим. Поводи се као мало дете; само дрхти и једва, но пекако страшно,Јпапуће: »Несам, кмете . . . немо, кмете!« Зликовца би пре умолио. Људи утекоше: јад им гледати, како Гаја удара а Ранко само јекне: »Несам, кмете; немб, кмете!« — Тако донекле, па и то преста; после као да по камену бију. Преста Гаја, а Ранко још лежи; мораде га дићи. У лицу дошао смутан, као бунован човек, по очима му се ухватило иешто пепељастб ... Страх га погледати. Људи га упутише кући, он онако као сметен иош'о; пође Милета Миловапов да га допрати до куће. — Сети л се Бога, Авраме, кад уради? већ не мога Мојсило да отрпи. Свима је тако, а он још и као најслободнији. — И ви га осудисте, — каже Аврам. — Где ми, јадан не био!... ТПта ти момак би крив? — рече Јова. — Онаке ћу ја тако! — вели Аврам.

Остале као да је неко утукао. Хоће народ од насилника да пропишти; а да се успротиве, у рукама су му — може им куће с главе продавати. — Где ће ти душа!? —■ каже му Мојсило. — Где и твоја, — рече Аврам па оде. Неје му право, што му тако пребацују. — Бесна човека! — рече Милета. — Неје оно човек... тек што има лик човечији, а гори је од вука! — рече ча Маринко. — Још ће и горе радити! А нека, људи, изабрасте га, — каже Мојсило. Дарну Мојсило, где боли. Несу они њега изабрали, што им је добар, но што им је муке било, а оправдати се сад не би се ни могло. Дотрчао неко Мари ијавио, шта је с Ранком, а опа појурила, колико јој старост допушта, па кад га виде, какав је, издаде је *и оно мало снаге, паде јадна у ирашину, а рукама му обви колена Отворила уста, да нешто каже, а глас јој се пресекао, па из грла избива нешто као нисак. Оиако, веле, змија сиче Девојче стало уз њих и пишти, да у срце дира, а јадниче од муке, све танће по прашини. Други син Јова, једини, што и за себе очи има, готово их однесе кући. Преноћише ноћ, да је и муци мука. Као убијени сви, а и оно, што се миче, некако је мртво, — као да је мртвац у кући, па га жале. Ранка увели у вајат — све то други раде, ои само гледа, а као да ништа пе види. Узневерио се. Донекле оста тако, па се поврати. Ноћ па пољу, а мрак у вајату; она празнина и тишина у соби као да се упија у Ранков јад. Груди му чисто дошле празне, срце му се скунило, па што даље, све то чини се мање. У мрак око не продире, али он чисто види. Види, како се дими,. сграшно дими кућа Аврамова и ио који пут пламеи затрепери, па онда како Аврам гологлав трчи ио дворишту, а њега склеитао народ па везује. — Запалиће га, нека и изгори, пека пропадне! Да га пред народом осрамоти, а никад на зло неје ни помислио! — Па опет покојни Митар како лежи, блед, као кад је на столу лежао, а лепо чује где вели: »Уби ме Аврам! Аврам ме уби!« Нешто га успаљује, као да неко усијано гвожђе близу њега привлачи, па га жар жмари по телу — само што маха има, да са себе хаљине кида. И то им је мало. Мало је да остане без куће. Убиће га, да не мучи више свет, да не срамоти људе. И већ, како Аврам седи а оп