Стражилово

580

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 37.

сакрио нож па му прилази; сви појурили, да га брапе. Јелка клечи и нреклиње, а већ лопти крв из груди му, па неје да је црвена, но црна и густа, као да је два даиа била под суицем; а он тура нож све дубље ... све више крви ... Читава река, а у њој грца и Гаја пандур. Коме је зла он учинио? — Зар је зло, што му Јелку искао? — А и она, и ње да нема, та и у ње је Аврамова крв. Све га нешто више задављује. Од оне врелине као да му и душа гори. Грло му чисто ораиавило — само трунке воде да га окваси, или да му је у реку да скочи, да се напије, — да једнако воде пије. Све му нешто на прси належе, као да сваки час нешто на њега навали. Он одбија руком да отклони, удари по кревету, нешто мућну као да је вода. Дограби чутуру — наже је и не доби маха да одахне. Све га више жеђ морила. Пио је, нио и пиће га сустизало. . . Све му се скупило и на души и на срцу, али Аврам, Аврам стоји као нре, црн, страшан а сав у крви као зликовац. Мара иреноћи иа прагу од вајата. Наслонила главу на врата, а од суза јој све око ње влажно. Не сме му отићи а чује му муку. Тако целе ноћи, нико ока да склопи. Пред зору као да се Ранко смири, као да је заспао. Освоји дан, а све једнако. Тишина у вајату, тишина на пољу.

Кад о подне а он отвори врата. Светле му се очи, и лице му се отегло а од њега заудара ракија. Мара се занесе: »Шта је то с тобом?« — »Ја . . . ова . . . ко, ако . . .« Јест нијан и као да зна шта је с њим па га срамота. »Авра . . . Аврама — да . . уби . . . ијем«, иа се задржа под орахом. — »Сине!« цикну Мара. — »Авррр—рам« булазни Ранко. Мара се издиже . . . неје више то жена, неје вшпе у ње човечија душа . . . као да се из гроба дигла. А њој и неје овај свет; свет, као да нод гробом лежи. . . Оде у Аврамову кућу и паде му на праг. веле, да је само рекла: »био проклет!« па изданула. * Ранко се донекле држаше, па га обори пиће, неје више без њега могао. Сваке славе опије се, сваке свадбе опије се, па иоче и сваког дана. Брат га држао код себе, док му се смрт не смилова. Аврам да је после живео два месеца па умре. А нешто га пред смрт нанаде, све се боји, да ће неко да га убије. Беле даје говорио, како му покојни Митар седи једнако на прсима не да му да дише. Од његових, што су остали, неје добро. Одбио их свет од себе.

СЕ0СКИ ЧАКАНАЦ.

Е П О С У

П Е С М Е.

х худа си наг о, рј) -с/ ~ Господар-Крпо,

На живих ступцих телесне ти зграде? Куд трчиш тако, камо ли спешиш Неуморним трком Баш као кугла, кад се закотрља? Приликује л', Крпо, једпоме јунаку Умакнути срамно са бојнога поља, Јуначке се славе на пречац одрећи И лаврова венца, што јунаке реси ? Не грдимо Крпе, не грешимо душе, Јер избраник он је божијег промисла, Родио се за то, да село сачува И опасност вељу отклони од њега. Ил ваљда мислите, да није све тако? Па што би га онда цело село звало

4 Е Т И Р (ПЕТЕФИ.) ЧЕТВРТА ПЕСМА. П р ијатељем мира ? Држећи се свагда својега начела И сада је силно убрз'о кораке, Лагане су ноге носиле га право Вировљевој кући, Пред чији су врати, пуне достојанства, Егеде стојале.

Господар Крпа, пријатељ мира, На спавању нађе бирова старог, Мудрога старца, штедљива на речи. Прућио се старац кол'ки је дугачак Ио душецих меких, То јест по кревецу. Под главу је мет'о кожушину стару, Јер нови је чув'о треба за параду.