Стражилово

Бр. 37.

СТРАЖИЛОВО

581

Господар Крпа Нежно га гурну палцем у ребра, Не би л му како растер'о маглу Слаткога санка с очију старих. Ал то није био тако лак посао, Као што изгледа невештом оку На поглед први. Ваздан је Крпа кубурио с њиме, Док му, на послетку, не пође за руком, Да бирова барем у пола разбуди. С натегом се днже трепавица једна И биров зачкиљи те мирно запита: „Но, које је добро?" „ Нема ту од добра, зло је, наопако !... Ал па иоге само, да не дангубимо, Ако нисте ради, да пропадне село Једном за навеки. Распламтела с' битка и бесии ужасно, А поље је бојно у крчми код Сосе. Слегао се народ из читавог села Па се један с другим бије и крвави, Да ј' човеку мирном гледати страхота. Ту падају људи, к'о у јесен муве, Обојена земља проливеном крвљу, Изгледа к'о да је од црвене чоје, Застава се црна, весница крвава, Вије на бојишту ... Већ на ноге, кнеже, да идемо журно, Док још касно није, Јер у целом селу само ви можете Закочити точак невидовне беде." Тако је живо сликао битку Господар Крпа, пријатељ мира. А биров, мудра старина седа, Што 'но је увек штедљив на речи, Отвори и друго спаваћиво око И ово нађе за добро да пита: „Дакле да идемо?" „„Јест, кнеже, ал с места — чекат' не можемо."" „Не марим", рече обичном мирноћом Старина мудра. И кад је нови кожух навук'о И палица му у руци била, На пут се крену. Сусед је био ћутљивом кнезу У звању вазда тачни кишбиров. Куцну му на прозор, позваше га собом. И одазва се на позив њихов У звању вазда тачни кишбиров, Ма да му нису баш добро дошли,

Јер га помели у продовољству Најмилијему —• баш је жену тук'о. Када су нрошли крај иевчеве куће, Женица му красна, мушкобана Марта, У највећем јеку комшиницу грди, А грди је за то, што је, куја једна, Убила јој красну капорасту коку, Што је увек ишла међ' пилиће њене Па испред њих увек јечам нозобала. Замислите само, колко ј' била гневна Мушкобана Марта с нечувене штете. Ал' то ни замислит' ваљда не можете, Како плану гневом, како се распали, Кад јој Крпа каза, шта јој је од мужа. Говорити хтеде Јест, али у грлу застаде јој речца, Очи закрвави, лице јој помодри И у целом телу дрхтати почела, К'о питија иста. Око себе гледну питалачким гледом И дохвати неко нодобро метлиште; Гледну на њих троје, а очи јој светле, Иа потркну напред, бож' прости к'о луда: „За мном хајте само, да видите чуда!" Када је биров, штедљиви на речи, Господар Крпа, пријатељ мира, У звању вазда тачни кишбиров И с њима јоште мушкобана Марта Када су стигли на бојно поље, Грозно су туна вид'ли позорје. Крвава битка јоште у јеку. Господар Крна, пријатељ мира, Није претерив'о, кад је кнезу каз'о, Да с' застава црна, весница крвава, Вије на бојишту. Тако је било са свим дословце. Иећка, с које су дични вештаци: Зрикави егедуш, ћорави тамбураш И шантави бегеш, трећи у банди, Омладину чилу гонили на игру, Мамећ' из свирке умилне звуке . .. Та иста пећка проваљена стоји, Као на стени развалине града После ужасног турског напада, Поломљене леже ноге од астала, Црепоће од чаша, боца и бокала По крвавом поду, А сред крви једно одгрижено уво (Ох, да л му се госа бар бегством сачув'о?). Мушкобана Марта са ретком куражи Иојури у битку, да мужа потражи, И док га не нађе, дотле се не смири: