Стражилово

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

619

по јеЗеп 8^ге1: I ђоН гпашг; ггак јес1еп, ћ1ааок ргећоЈепу, ргазк }ш:а. ићикапје па 4гауе: а ови«! ј1оћ ћо1 гресас1е у, је гар18апу с1о вка1у. Па како је сад постао самосталан, помишља на

то, да је запроси. У томе је прошла зима. Радосно премалеће донело је сватове, који су трајали три дана; четврти дан поздравило је Нодвршје своје сретне госте добродошлицом. (Наставиће ее.)

-б==#ЗК>гС><»3==3-«

СУНЦЕ И ЊЕГОВА СВОЈСТВА. ОД СВЕГИСЛАВА КОЛАРОВИЋА.

Шта је то сунце? Шта је то, што таму ноћну гопи, светлост и живот свету даје? Како изгледа тај најапсолутнији монарх, који тако тајанствено све планете гони, те се око њега непрестано окрећу и то у правцу, који им он одреди ? Тако се.без сумње мора запитати често сваки човек, који иоле размишља о великим догађајима у природи, јер у том се — као што рече један талијански научењак — баш и разликује човек од неразумних створова, који се плодовима природиним насите, па не нађу за вредно ни да кадгод подигну очи према оном дрвету, са којег им плод пада. Многи народи обожавали су сунце. Па дали их то понижава и најмање, као можда друге религијозне заблуде разних народа у разна времена? Не, никако, јер сунце изгледа човеку као најсавршенија слика божанства; с тога је и штудија о сунцу нешто најузвишеније, чиме се научењак занимати може. Сунце је извор и последњи узрок свега, што се на земљи догађа, стовариште неизмерне снаге и енергије; његова жива снага је главни покретач у целом планетном систему, —■ сунце је услов опстанку сваког живота, извор свију снага. Да сунца није, не би било циркулације у атмосфери, не би било кише, да ороси земљу. Право вели Тиндал (ТушкП), кад каже, да смо ми у механичком смислу деца сунчева. Топлота, светлост, механичка кретања, сви органски створови потичу и одржавају се том једином снагом, зрацима сунчаним. — Па за то се и трудили учени људи свих векова, да здеру вео, у који сунце тако вешто све тајне своје завија, да разгоне таму, којом овај чудновати иокретач сваког живота, ова сјајна звезда своја велика дела покрива. Али су људи још и сада у борби са природом, у борби, да открију и продру у тајне сунца и његове снаге. Но како се наука сваким даном све већма развија, како су и физика и хемија астрономији на руци, то ће човечанство ма кад из те борбе изићи као победилац. Са ово неколико речи нека нам је дозвољено прећи свом правом задатку. Намера нам је, да прикажемо сунце као тело у васиони и као извор живота у свету. Данас је сунце за себе предмет читаве науке и научењаци проводе читав век са једном или

другом партијом те науке, с тога не можемо овде све опширно излагати, него ћемо се трудити, да о свачем по мало, укратко али што јасније и разумљивије кажемо. Физикални састав сунца био је старима књига са свим затворена. Истина иримећавали су они слободним оком на сунцу неке пеге, но они или их никако не могоше протумачити или држаху, е су то планете између земље и сунца Такове пеге посматрали су људи и доцније за Карла великог, и у новије доба у 16. веку, но свагда су их тумачили као планете између земље и сунца. Те хипотетичне планете назива астроном Тарде „1ипае Богђошсае", а Малеперцијус „ап1ега ашЂпаса", јер их је австријски језујита Шајнер међу првима у новије доба посматрао. — Холандски астроном Фабрицијус посматрао је почетком 17. века једну повећу пегу на- сунцу и нратио њено кретање, те је отуд закључивао, да се сунце око своје осовине окреће. Свима овима било је врло тешко посматрати, јер не имађаху баш никаквих апарата. Тек Галилеј и Шајнер беху у стању мало боље ствар проучити, само што је овај последњи пеге тумачио по назору старих, док је генијални Галилеј тврдио, да су пеге на самом сунцу, а њихово привидно кретање је резултат окретања сунчева око осовине. Данас, кад се апарати за посматрање небеских тела јако усавршили, може се са обичним телескопом свагда констатовати, да се на сунцу налазе тамне, скоро црне тачке, пеге. Пеге ове обично су округле, не ретко се дешава, да више пега заједно сачињавају једну неправилну групу. Унутарњи, централни део једне пеге је таман и ми ћемо га звати језгро или сен, спољашњи део је полујасан и зове се двор или полусен. Језгра међутим нису са свим црна, него се нама само тако чине за разлику од остале одвећ светле површине сунчеве. Ленгли и Целнер (Тап§1еу, 2о11пег) доказују, да једна тако црна пега ипак 5000 пута више светлости издаје него иста толика површина пуног месеца. Галилеј вели, кад би језгро једне сунчане пеге у мраку гледали, да би нам оно више светлости давало, него све звезде скуна. — Често се језгро од двора јасно раз-