Стражилово

610

СТРАЖИЛОВО

Б р . 39.

— Ах, мати, а шта знам радити? одговори Нелка. — Чудновато, настави госпа, за који дан ти је шеснаест, запамти, шеснаест година ; за који дан ћеш добити и дугачку, запамти, и дугачку хаљину; за који дап ћу те водити и на забаве; за који дан — нећу даље ни да мислим, а ти се играш с лутком, као да ти је девет година. —• Па шта да радим, мајко? — Зар нема књига, да их читаш? Зар не можеш узети иосао какав у руке? Зар немаш ни једне другарице, да се разговараш с њоме? Зар — та, зар девојка од шеснаест година не зна ништа друго, него лутку облачити и свлачити? Не разумем те, Нелка. Нелка обори главу и поче и нехотице гладити главату луту своју. За тим, као да се нечем досетила, гурне је од себе, покупи све ситнице са стола и баци их на лутку. — Тако, рече нагло и чисто јогунасто, сад је мирна. Нек ту лежи, док јој се когод не смилује. Па онет, — настави после мале почивке, — жао ми је ље. Она ме забавља већ толико година; али кад кажеш, да ми не доликује . . . — Не мислим ти кварити забаву, одговори јој мати, али морам ти рећи, да ти боље приличи озбиљније запимање. Помисли само, да ниси више дете. Иосле тих речи удали се госпа те Нелка остане сама. У први мах није лутку ни гледала, али мало по мало, а она јој се приближи, покупи ситнице с ње, положи их у кутију и однесе је у свој орман. За тим узме лутку, погледи је тужно и жалостиво, и положи је такођер у ормап. Опраштала се с њоме, тепала јој свакојако, само да некако себе пред лутком оправда. Онраштала се с њоме и кад је легла у кревет, па и сутра дан, кад је устала, ако се испрва с њоме живо и иоздравила; заборавила је у онај мах, да ће јој за који дан бити шеснаест година и да се с лутком већ једаред опростила. Тешко јој беше, врло тешко, на мах напустити најлепше уживање своје, напустити највернију другарицу своју, с којом је говорила, што је хтела, и која јој је одговарала, што је Нелка хтела. Тако прикладну другарицу неће за цело никад наћи: та она је свагда разумела, кад се и на њено мајушно срце спустила туга, туга са поквареног кроја од хаљиие; њојзи је поверавала тајну, кад је не-

спремљена пошла у школу, или бол, големи бол, што није имала два новчића, да у десет сати купи земичку, те да се мало заложи. А лутка је жалила, заиста, баш је жалила своју велику другу, и тешила је, да ће сутра за цело бити боље. А лутка је обећала, баш обећала, да ником на овом свету неће одати тајпу, да јој Нелка иде неспремљена у школу. Зар је онда чудо, што је тешко, врло тешко, растати се с тако верном другарицом! Но мати јој рече, да јој више не доликује играти се као мало девојче, да ће јој за који дан бити шеснаест година, да ће добити дугачку хаљину и да ће скоро ићи на забаве. А кад то мати каже, мора да је тако. И Нелка с уздисајем затвори орман, обуче се и оде у друту собу. Цео дан беше замишљена; ручак јој није пријао као обично а кад је узела посао у руке, прстићи јој не могаху играти ону ситну игру, које нри послу мора бити, ако је стало до напретка. Прођоше тако дапи, .један за другим. Нелка беше већ у седамнаестој години, добила је и дугачку хаљину и само што није била још на забави. По кад кад —- а ко би јој замерио! —■ отвори лагано, чисто крадом, ормап, погледи лутку, извади је и почне је миловати. Што јој се очи напунише сузама, није ни осетила; оиа је у таквом тренутку и уживала и тужила, и само је стрепила, да је мати не нађе такву. Није могла бити без лутке, морала се с њоме, ма и на часак само, позабавити, и опда је с лакшим срцем узела носао у руке и — опет мислила на лутку. Чудно девојче! У друштву с лутком одржала је своју душевну невиност, сачувала безасленост срца свог. Ко се с њоме разговарао, није могао ни о чем другом говорити, иего о обичним, свакидашњим појавама, у колико је допирао.њезин обзор : о јутру, о школи, о учитељима, о башти каквој. Таквом приликом је знала говорити, и то доста живо; но ако се нашао ко, да заподене разговор о лепој месечини, о загаситим очима, о откуцајима млађаног срца, Нелка би га зачуђено погледала, рекла коју реч и на послетку заћутала са свим: о чему нема нојма, не може ни говорити. Млади људи су је држали за ограничену и неспретну а жене за подмуклу и лицемерку. »Зна та више него ма која, али се нретвара,« беху милокрвне осуде о Нелци. А Нелка се