Стражилово

Б Р . 39.

СТРАЖИЛОВО

611

багп није претварада; ћутала је, што није знала, да је појезије у месечини и самоћи, да је у лепим очима вртоглавица за сваког момка, да су живљи откуцаји млађанога срца издајници унутрашње чежње. Где који искуснији радовао се умиљатој невиности прекрасног чеда тог и разговарао се с њоме о ономе, што она зна, а никад му уста не нређе реч, о којој би Нелка премишљати могла. А то беше уживање за њих. Ништа гнуснијега од клизавих речи, управљених на младо девојче, и ништа одвратнијега од жељпих погледа, којима старији људи девојачки нупољак гледе Свака таква реч отров је на

невино срце а такав поглед паклени је плам, који сажиже душу, који буди хиљаду пових мисли и потпирује слутњу до неке магловите предсгаве. И Нелка је уживала у разговорима, али њено уживање беше сасвим друкче од уживања оних, који се с њоме разговарали. Она се просто забављала, од прилике као с лутком својом, само што није сама одговарала на своја

питања, већ

онај. с којим се заоављала.

и неколико тренутака после растанка заборавила је, да се у оиште и разговарала, и готова беше, с том истом особом други пут започети тај ИС1И раЗГОВОр. (Наставиће се.) Ј-.'лгХчГ\Г Г^З

ЛЕПОСАВА.

ОД ЉУБИНКА.

I. кићеном, белом зраку, „ Где је гуслар песме невб, Наше шехер Смедерево! Ти нам храниш циглу наду На витешке, славне дане Новим сунцем обасјане !. . . У том граду зора плава . . . Њу је отац жељно гледб К'о нотоње своје чедо .. . Дивна беше Лепосава! Красан листак белог крина, ћерка седог властелина! Војеводу Жарка знају К'о јунака таква ретка 0 њем' има приповетка: Како с' хорде таласају! Где потегне оштра пала Вије јунак — није шала! Сад је Жарко старац седи, Малаксале руке старе, Коњи лезке у ахаре. 0 дувару палош бледи, Хрђа гризе челик љути, Гледа старац ... дршће . Хај, сећа се младих дана, Кад је с Турком бојак био, Кад је многе ногубио, Сред јуначког сред мегдана. Па кад дому свом се врне, Њега гледе очи црне ...

ћути.

И сад гледа дивне очи, Две звездице неба плава, Дивна беше Леиосава! ... Са усана миље точи. Ко дотакне путир свети, Свој ће живот прегорети! „Лепосаво, јање моје! „Рад мојега само мира, „Окани се Драгомира, „Стегни мало срце твоје! „Није злато све што сјаје, „А лепота превара је! „Нашао сам теби злато, „ Младо момче .. . оца знана. „Сина седог Алтомана! „Красно, добро, умиљато! „Ваш пристало момче за те „И ја њему обећа' те! — Немој тако, немоЈ, оче! — И томе ће доћи време; — Нека страва обузе ме, — А слутити срце поче: — Да не мариш за ме ништа, — Да ме тераш са огњишта! ћути старац . .. дуго ћути 'Гек из груди уздах с' оте: Чедо моје, мој животе! Шта ти младо срце слути? Тебе терам ? .. . Ох, не збори! То ме уби, то умори!