Стражилово

614

СТРАЖИЛОВО

Бг. 39.

Кад би само грешан мога', Да завирим у те груди, Где се прошлост лепа буди, Посред срца крвавога, Ја бих вид'о чудну слику: Смрт и пораз несретнику! Спустила се нојца тија, Пуна чара, пуна миља Мири миром струк босиља, Што га лахор тихи нија, Па разноси мирис бајни По ђурђевих дворих сјајни'. .. У градини ђурђа стара На клупици од шимшира Очекује Драгомира Млада деспа, пуна чара. Час се трза, бледи, руди, Далеко јој поглед блуди ... Чека, чека, а с усана Тек загрме слатке речи: Нек крај мојих ногу клечи Целе ноћи, целог дана! То ми годи женској ћуди, То надима моје груди ... По валима слатких жеља Млађана јој душа плови, То је жића извор нови, То је нада, нада веља, Јер га љуби задњим жаром, Назива га, господаром. Господаром — њега . . . она ? Ова чудна, лепа жена? .... Господаром срца њена! Господаром града стбна, Господаром дугае .... свега; Њега? момка најлепшега! . . . Јест, тако је, храм је дигла Усред срца пламенога Па га гледа као Бога, Једна жудња другу стигла, У глави се мисли роје: „Он је душа душе моје!" И месец је заш'о веће, Само звезде трепте мале, Па су тихо обасјале Мирисаво дивно цвеће, Бистри ноток, ситне вале, И сеницу крај обале! . . .

Занела се лепа жена, Па и не чу топот хата, Па и не чу шкрину врата. Ко зна, где је мис'о њена? Занела се, Боже силни, Занео је лик умилни. Пред њом стоји јунак млади, Капља росе, цвет у цвету Једва броји дваестпету. Меком руком чело глади, Гледа госпу лепу, дивну, Сетну, брижну, жалостивну! . . Ха, како се груди дижу, Како срце куца јаче, Лепа госпа смије с', плаче, А жељице жеље стижу Гуке беле усклик прате: „Једва, једва —• дочека' те!" Занео се јунак млади, Занела га жудња веља, Занела га плаха жеља, У једној се стопи нади: Да пољуби , бело лице Поносите деспотице! . . . Ал се трже у пб пута, Као оно грозна змија Кад из мрачних провалија, Пуна срџбе, гнева љута, На жртву се своју вине, Да је рони из даљине. Е. тако је млад-соколу, Гнев нрошао цело тело, Јер угледа чедо бело У очајном, љутом болу, Где на врата немо прати Поглед бајни, умиљати! . . . Задрхтб је, као нрутак, А девојка цикну лепа: „Бог да, госпо, била слена! „Проклет био сваки кутак, „Гдегод грешном ногом стала, „Нигде среће не имала! „Ти разори срећу моју, „Ти устави извор мира, „Ти ми узе Драгомира. „Достигла си жељу твоју. „Нек те суза моја прати, „Народ ће те клетвом звати! .