Стражилово

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

615

Стао момак . . . стала она, Та ионосна, лепа жена. Бледа, хладна, као стена, Као бедем града стона, 0 који се вали бију, Трошно стење да разбију. Стао момак . . . дршће, стрепи, А девојка с' у смеј даде . . . „Гле краљнце, драге, младе! „Погледај ме, данче лепи „Ал не, иди . . . ту је ова, „Пуна једа и отрова ! „Ха, ха, ха, ха, . . . ал се живи, „Ал се љуби и ужива, „Ал се златан санак снива! . . . „Куд одлете соко сиви? „Празпо гнездо . . . соко прну „У даљину, пусту, црну . . . „Ха, ха, ха, ха, . . . тако, тако! „Ја сам нева а ти љуба. „ Грли, љуби твог голуба! „Певај, певај, што би плак'о? „И ја певам песме своје: „Ој, убицо среће моје! . . . Бледи витез, шаптат' поче: „Опрости ми, ој, опрости, „Увредих те у милости, „Мог живота спасиоче ! „Твом је јаду ова крива! „Лепосаво, жељо жива! „Ха, ха, ха, ха . . . свет се ено „У гресима својим ваља, „Ја сам ћерка српског краља, „На колена, грешна жено! . . . „У мени су гује љуте „Бежи, црве, згазићу те! . . . Нестаде је у грохоту. Куд одлете? . . . Бог ће знати. Јадни Жарко, јадна мати, Дал слутите ту страхоту, Што је за час боли скрише: Леносаве нема више . . . Свест јој мркла! Црна туга Одузе јој све на свету: Срећу, живот, цвет у цвету, Нема драгог, нема друга; Свест јој мркла . . . дивне среће Клетва клетву преживеће! . . .

IV. Глуво доба . . . поноћ црна, К'о мантија седог кала, Целу земљу замотала! ... А кроз поноћ, као срна, Лети једна слика бледа Мутна ока и погледа. Лети сенка . . . поноћ стрепи, -—• И седи је стражар спав'о Лети сенка на Дунаво, Тражи мира, станак лепи, Чујеш само жубор-вале Што се крше о обале! . . . Све је мирно, стражар спава, Тек смејање грозно с' чује, Што кроз поноћ одјекује, Нреко поља и Дунава, 11реко градске куле танке, Полуделе радованке! . . . Шта је ово ? Стражар прену . . . Бода пљусну . . . вал се диже . . . Стражар крочи мало ближе Те с бедема доле глену. А из воде зачу вику: „Прости, Боже, невернику!" Прекрсти се старац седи, Па очита псалам неки . . . Већ с' изгуби гласак меки, ПГго ти врелу крвцу леди. Чујеш само жубор-вале Како с' крше о обале! . . .

Зоре ево! . . . Милионе Тица, људи, цвеће веље, Подигла је са постеље. На јутрење звона звоне. Тихо брује гласи звона Са црквеног са тороња. Сбди кале смерно ходи, IIод пазухом требник носи, Вељу милост да испроси. Да запева: „0 Господи, „Тебе слави небо, море, „ И звездице одозгоре! . . . „Тебе слави све на свету: „Поток, тице, земља, реке . . . „Слава ј' твоја све до века . . . „И у травци и у цвету ... „Велича те и олуја .... „Алилуја, Алилуја! . . . .