Стражилово

СТРАЖИЛОВО 651

Б р . 41.

као што је и она прича о цару Давиду и Голијату. Цар Север није их трпио, па их је све растерао, и после их није више било на царском двору, чак до средњега века, док их није француски краљ Франц I. опет почео да прикупља, а после су их и други држали. Знаменит је био кепец у пољског краља Станислава 1764. године. Звао се Беба. Беба, кад се родио, није имао више од 25. дгр.; на крштење су га носили на тањиру у кучинама. Колевка му је била колико папуча, а прве ципеле, што их је попео, биле су као љуске од ораха. Беба је обично ишао по трапези или је стојао на наслоњачи, на којој је краљ седио. Једном, кад је изашао краљ у шетњу с Бебом у поље, уђе Беба на ливади у траву, па се изгуби, те је викао, док су га нашли. Живио је 33 године и кад је умрво, није имао више од 33 палца дужине. И наш аустријски херцег Леополд имаоје кепеца врло малога, па тога су шале ради износили на погачи и стављали, да стоји на трпези. Руска књагиња Наталија, сестра великог цара Петра, волела је кепеце, па један нут, кад се године 1719. женио један од њезиних кепеца, она је скупила сватове од самих кепеца, 72 кепеца, па у малим лепим каручицама, запрегнуто све по 6 малих шотских коња, ишло је цело кепечко друштво у цркву на венчање, а ту се силан народ слегао, да види то чудо. Данас се готово сви кепеци науче бити глумци. Пре 20 година ишли су по целој Европи она 3 кепеца Жан Пети, Жан Пикот и Јожеф Киш као глумци и изврсни комичари и стекли су лепо имање. — Пре неколико година показивали се њих 9 кепеца као глумци, највише у шаљивим играма, 3 женске и 6 мушких, врло лепи људи, и свуда се допадали. Госпођица Селма 19 година 34 цола, и госпођица Ида 18 година 40 цоли. Највећи је био А. Хиблер 21 годину 43 цола а најмањи је био Фр. Еберт као дете од 3 године. Међу кепецима је било и знаменитих људи. Познат је из светог писма Закеј, код кога је Христос Спаситељ сврнуо, кад је улазио у Јерусалим. Закеј је био врло мален, те се морао препети на дуд да Христа види. Знатан човек је био кепец Аптон Годо, француски бискуп. Био је славан говорник и песпик, написао је више од 50 књига, којих је већина печатано. Још више је знаменит с тога, што је основао ону славну и но свем свету чувену француску академију. Било је кепеца и крунисаних глава,

који су с внше мудрости владали, него дивови међу владарима. Таки је био на почетку 14. века херцег Владислав Л а к т а н. Он је успоставио нољску краљевину и био је, како у ратовима, тако и у дииломатији, својом храброшћу и мудрошћу најзнатнији владар свог доба. Он је у свима тадањим ратовима имао прву реч, па је задобио и папу, и по овог налогу се 1320. године крунисао за краља у Кракову. Он је спојио Литаву с Пољском, оженив свог сина са ћерком литавског војводе, а тај је син био онај чувени велики нољски краљ Кажимир, који је био и духом и телом једап од највећих људи свог доба. Људи су гледали кепеце увек као чудо, па онако и има о кепецима у свију народа чудноватих прича. Стари су их Грци звали пигмејима, то значи људе од аршина, као контрасте гигантима, дивовима, џиновима. Отуда ће биги и наша ирича о оном аршин-бради иедаљ-човеку, што је оно чувао змајев двор и био чудојаки, тако, да га је једва Сисан, оно чудовиште од снаге, савладао. Вредно би било и остале приче о том аршин-бради педаљ-човеку скупити и печатати, да не нропадну. Тако и сгара немачка прича држп ове за нека средња створења између људи и богова и казује, да су сви вешти ковачи, особито оружја, и да су чаровници, који се умеју начинити невидљиви, па долазе људима и одлазе, да нико не осети. Сви су доброћудни, ал врло раздражљиви као сви мали људи, па се за час расрде и прекипе, као мали лонац. Прича казује, да су особито по неком рудару наклоњени, па му покажу, где ће копати и бушити и наћи блага; а другом нису, па тога драже и маме у пропаст. Још и у средњем веку, кад су кепеце држали за наказе и кад су им одрицали свако право и наследство, и старијој браћи предавали у нотпуну власт, опет су их држали као вешце и волшебнике и бојали их се. У митологији, особито грчкој иримској, кепеци се много спомињу. У старих Инда зову се мри т. ј. духови умрлих људи и то праотаца људских. И тамо су, као и код Грка сви врло вешти ковачи, представљају се као врло стари, ал чили људи и иуни искуства и мудрости, који знају све тајне природине, познају све снаге од биља, камења, руда. Држе се за пријатеље људима и иритичу им у помоћ својим знањем и искуством, али их нико не сме увредити, јер ко их увреди, тог омразе, па наиуштају на њ свакојаке беде, невоље и болести. И данас се још