Стражилово

669

чеље сунца постаје врло интересантно у оном моменту, кад је црна пдоча месечева баш на сред среде сунца. Но ми нећемо ништа као познато да претпостављамо, с тога ћемо рећи, да сунце онда буде помрачено, кад се месец налази у правој црти између земље и сунца, другим речима, кад је земља у сену месечевом. Кадгод је помрачење сунца, онда је нов месец, као што се по себи 'разуме, кад се зна, у чему се састоји помрачење сунца. Ми рекосмо, да призор постаје тек онда интересантан, кад је плоча месечева баш на сред среде сунца. Тада тек светлост сунчева нестаје и то тако нагло, да се и најхладнији посматрач мора уплашити. То је нешто „страшно, лепо". Очевидац Секи описује помрачење сунца и вели: Сви предмети на земљи промену боју, цела природа добије жалостан и страшан вид, као да прети људима и осталим живим створовима; ливаде изгубе своје зеленило, небо око сунца је сиво, а на њему нема више сјајног сунца, заменила га црна плоча месечева; хоризонт посут је неким жутим зеленилом, лице човечије изгледа бледо као смрт; цела природа махом умукне, тице понестану, животиње се скрију од страха у рупе своје, а кад се уз то сие још и температура на једаред спусти, то нам изгледа, као да је сва жива снага природе почела да нестаје, да пропада. Изгледа, као да се грозна несрећа, крај свету приближује. — Тако овај очевидац. — На земљи овлада тама, као оно на четврт или ио сата после заласка сунчева, тако, да се неке јасније звезде укажу. У тај мах изгледа црна плоча месечева окружена са свију страна јасним, као сребро белим, често жућкастим ирстеном од не велике ширине, који се зове венац (согопа); из њега излазе на све стране по облику пеправилни светли зраци, управо снопићи зракова, који на месецу изгледају онако, као што наши сликари светитељима сликају око главе. Тај појав долази од утицаја наше атмосфере, као што ћемо доцније видети. — Али то још није све. На вшпе места на ивици месечевој виде се ружичаста узвишења или појединце или у ненравилним конгло' мератима. То су тако зване протуберанце ргоШБегапсез, рго&шпепсез), које смо једном већ споменули. Оне нам изгледају као снегом покривеии вр-

хови орегова на земљи, кад их сунце на заходу осветли. Да речемо коју најпре о оном светлом венцу, који се у то доба види на месецу, управо око месеца. Дуго не могаху астрономи бити на чисго, да ли је узрок томе на месецу или на сунцу; закључивали су, да узрок лежи у месечевој атмосфери, но данас знамо, да је месец без атмосфере и да се узрок венцу мора у сунцу тражити. Светлост његова није мања него у пуна месеца при иајповољнијим условима. Венац тај је концентричан са сунцем, светлосг му опада са удаљењем од сунчане површине. У опште сеузима, да је најсветлији део венца у непосредном додиру са фотосфером. Регијони, но којима се венац шири, јесу они исти, у којима се појављују пеге и буктиње, другим речима у којима је дејство сунчаних снага најјаче. — Чим се месец већма креће према истоку, тим се венац све више губи на тој страни, док се на западном крају све већма указује. И ово је јасан доказ, да венац није ни у каквој свези с месецем, него да је на сунцу. Астрономи су анализовали светлост, коју венац издаје, и нашли су, да он делом властитом, делом рефлектованом светлошћу светли, да у оном моменту, кад је сунце тотално помрачено, све Фраунхоферове линије из спектрума нестану; спектрум венца је слаб, али потпун, на неким местима виде се светле линије, светлије од осталих делова у спектруму, а те баш одговарају светлим цртама у спектруму поларне светлости. Ову последњу појаву, управо узрок њен, одношај и свезу поларне светлости са светлошћу короне, наука још није разјаснила, као ни саму појаву ноларне светлости. Мислило се, да је венац перманентна ноларна светлост сунчева, дакле исто, што и поларна светлост на земљи. — Те светле црте у спектруму долазе од директпих зракова хромосфере, коју месец није сасвим покрио. Баш оне и дају повода научењацима, да мисле, да је и венац ваздушасте природе и да је један слој сунчане атмосфере. Но најчудноватије је то, да су многи посматрачи те исте светле црте у тај мах видели на црној плочи месечевој. То долази отуд, што су дотични зраци рефлектовани на земаљској атмосфери и одатле на све стране расути. (Наставиће се.)

ПИСМА ЛУКИЈАНА МУШИЦКОГ ЂОРЂУ МАГАРАШЕВИЋУ.

Л к» б е з н 4 и ш 1 и II р 1 а т е л го! Вукова Лексшона шшт' не'мам г в. Иисао самт, Копнтару, да ми што скорје по дилпжансу пошлћ. Жао

ми е Вука и Копитара — нанвише чрезт. умалеше обш,е ползе — што су се тако, као што ми пишете, осрамотили. — /I се чудимт. Копнтару, и срдим се