Стражилово

Б Р . 44.

699

ова књига, о којој ћу сада говорити, далеко отишла напред од друга својих, што се тиче језика. То долази отуда, што је писад њезин човек од науке, човек, који напредује у науци, те је кадар био увидети, шта је ирави језик народни, на ком су основали науку о језику Даничић и Миклошић. За то и поздрављам ову књигу искрено и желим писцу, да му треће издање надмаши ово, као што је ово надмашило прво. Ја ћу казати неколико примедаба на ову књигу, по којима би се имало исправити треће издање ове књиге, али одмах морам казати, да те примедбе целини овога дела не обаљују цене ни мало. На стр. 4. стоји: „ Самогласник у често бива пред самогласником ов, што се зове јачање самогласника; н. п. од ку-а бива ковати; од бчну-а бановати. " Овде није казаио колико би требало, шта је јачање код самогласника, јер није примерима довољно ова ствар исцрпена. Не ће бити да је ов постало јачањем од у, него је у и ов постало јачањем од 5, као: дтдиљтн: дот., рмтн: роит,, крмтн: крокг, |л.дт.тн: коуднтн. А осим тога ваљало је споменути друге врсте јачања, као: тепи: ток, нести: иринос; бити: бој; клћвп&тм: блијесак: блијештити, [|К !.тл - . (цвисти): цвијет. На стр. 5. стоји: „и се претвара у ј у садашњем времену V. р. 2. раздјела; н. п. вики-ем, викј-ем, вичем; мици-ем, мицј-ел1, мичем; ори-ел1, орј-ем, орем и т. д." И ово није истина да се и претвара у ј у овим примерима. Да ово није истина, показује нам стари словенски језик и развитак облика у том језику. Тако у старом слов. језику постоје облици као што су: нршеммж, отнемш, ностдкмент., оудокк1снт.. Ови су облици иостали од нјшсгјшл ., отнемнм, постлкшент., оулокшент., по што је и ослабило у ђ, па доцније је ћ отпало, те се онда дошло ио закону асимилације до облика, као што су: нршемдкк. ностлк 1ент>, оулоклгент.. Тако исто и вичем постало је од викие-м по што је ј уметнуто између два вокала ради зева, дакле викијем, носле је и ослабило у 6: викуем, па је онда тек испало 6: викјем^=вичем. Да је овај процес морао овако тећи, показују нам споменути облици стари словенски: пршеммж и пршсМЛ1Љ, ностлшлсот. и ностдкдшнт.. Кад ово знамо, онда да богме да није добро ни оно, што се каже на истој стр. 5., да се и претвара у ј „у глаголском придјеву трпном IV. разреда, н. п. возиен, возјен, вожен и т. Д.", него возиен=возијен=воз !,јенг =возјен= вожен. На стр. 25. стоји: У дат. множине „риечи на непчане сугласнике имају по §. 17. наставак ем место ом; н. п. змајем, иријатељем, мачем, ножем и т. д. У народном говору има тај надеж иаставак

има, а по том гласи, н. п. јеленима, орачима." Па за шта је онда иријатељем, кад је иријатељима по народном говору ? За што писац не нише облике по народном говору и за што народне облике није ставио за обрасце? Па какви су ти облици иријатељем и т. д.? Ти су облици били такође некад народни, али су данас скоро изумрли, па за што ти облици онда да се употребљавају и за обрасце служе, којих је скоро у језику нестало?! Ја мислим, да се требао писац граматике раскрстити већ и с тим облицима, те их је требао споменути у примедби, а за образац је требао употребити оне облике, који С У У бујној снази у језику, који су у борби надвладали оне облике, којих данас скоро у језику и нема. Тако исто писац вели и за инструментал и локал множине јеленима, орачима, да су но народном говору, мислећи можда, да јелени и јелених несу. Ако тако мисли, онда нема право, јер инструментал јелени и локал јелених још су у снази у народном говору, али ипак нови облици јеленима за инструм. и лок. множине надвлађују старе споменуте облике, те за што онда не би се употребљавали они облици у књижевности, који су у бујиијој снази? И кад је већ писац волео старије облике употребити, за што није употребио за обрасце локале гријесијех, језицијех, кад су ови облици по јужном говору и кад му је граматика по том говору написана и кад ти облици одговарају потпуно старим словенским облицима г(>т.ст,хт,, и^т,п|т.хт.. Ја мислим, да ће и овај несигурни бедем пасти, а срушиће га речник, што га издаје југославенска академија. На. стр. 30. стоји: „Његда је у дативу и локалу једнине било на крају ■/> мјесто данашњега и, а по том се данас говоре гдешто ови падежи на е: мене, тебе, себе; н. II. ако ли мене не верујеш; ходи к мене дивски старешина." Овај закључак није добар, јер није истина, да у јужном говору долази е, где је у старом словенском 4. Г. Дивковић се повео за Даничићем, али ја мислим, да ни Даничић није добро протумачио ову ствар. Даничић каже о овој ствари у својим „Облицима" овако: „Трећи је и седми пад. једн. имао у старо вријеме на крају 'ћ мјесто садашњега и ; за то се и сада говори и мене, тебе, себе и то не само по источном говору него и по јужном." Ово би тумачење могло бити добро само за источни говор, али за јужни не може бити, јер ио овом говору ваљало би мење, тебје, себје да гласе облици, који би одговарали стар. слов мт.нт., теви, севи. Ја мислим, да се овде датив и локал како у јужном тако и у источном говору изједначио по аналогији са акузативом, који је управо генитив лгене, тебе, себе, као што се изједначио датив и локал са акузативом код заменице и, ја, је, н. п.