Стражилово

Б Р. 45.

СТРАЖИЛОВО

715

рије мислио је за цело, да сам Ја иогрешио, па ме је хтео да поправи, мислећи, да треба за тили час писати, јер се тако у овим нашим крајевима говори. То је тако исто, као да сам ја написао много у рукопису, а исправљач код штампарије да је наштампао млого. Ма да се говори и једно и друго, ипак ми пишемо много, јер смо стали на историјско земљиште у књижевном језику, на којем изгледа наш језик класичнији према старом словенском и са кога земљишта сви ће нас Словени боље разумети, него

да смо стали на оно земљиште, на којем би се већма удалили од друге браће своје Словена! Ово треба један пут разумети и исправљачи наши треба да знају, вт спада у круг њихове радае, те да се не пачају у оно, што њима не припада. Сваки дакле нека се држи својега посла и нека не ступа у круг туђе радње. — Такође на послетку молим, да се исправи исправљачева погрешка у 43. бр. „Стражилова" у чланку „Бранич српскога језика", где је ударен акценат кратак на с а н (санан), место да је врло кратак с а н. -пШАПД /ДХХ М\&\ГЈ,гјл

СУНЦЕ И ЊЕГОВА СВОЈСТВА. ОД СВЕТИОЛАВА КОЛАРОВИКА. (Свршетак.)

Да наведемо један пример, који ће нам датн појма о температури сунчевој. Кад узмемо у рачун само удаљење сунчево од земље, то је температура сунчева 40.215 пута већа од оне температуре, до које би се једно тело на земљи могло загрејатп сунчаним зрацима, или да исто дејство на земљи произведемо, морали би све зраке сунчане, који падају на нешто више од 4 Ј / 3 квадратна метра, концентровати на један једини квадратни сантиметар. Разуме се, да је температура сунчеве хромосфере нижа од осталих нижих слојева, јер је у нетшсредном додиру са светским простором, те се тако хлади, као што се то опажа на нестајању протуберанца. Да само приближно добијемо појма о интензитету сунчаних зракова, о количини топлоте, коју сунце земљи даје, навешћемо још који пример, а иећемо апсолутну количину изразити бројевима, јер ти су толики, да их је тешко замислити. Цела топлота сунчева, коју земља за једну годину добије од сунца, кад би се по земљиној подједнако разделила, могла би један слој леда, који би био око целе земље 32 метра дебео, за годину дана растопити, или оцеан воде дубок 15 геогр. миља од 0° до 100° загрејати. Ово је израчунао Тиндал. Но земља не добија сву тонлоту сунчеву, него један мали део само. 2000 пута више сунце издаје топлоте, него што земља прима. Па које је сад природније питање од тога, да ли је температура сунчева, поред свег тога, што иас у толикој мери загрева, константна, или ако није, како и откуд се сунцу толики губитак надокнађује. — Сунце истина троши своју топлоту непосредно само на површини, с тога унутрашњост сунчева и има већу температуру од његове површине, али ипак за то топлота не остаје нити може остати и у унутрашњости константна. Охладнела површина загрева се опет изнутра, те тако сунце

у ствари губи своју топлоту. Цела маса сунчева хладни. На ипак за сво историјско доба није сунчева топлота приметно устукла натраг. Температура је била свагда као и данас. Тако нас уверава Секи. Ово наравно не треба схватити, да је апсолутна температура на длаку увек иста била. 0 томе не треба ни говорити, јер у старо доба и до скора нису никако ни мерили интензитет сунчаних зракова, него ми кроз све исгоријско доба виђамо скоро исте биљке и животиње с врло малом разликом, а та би разлика врло велика била, да се топлота сунчева приметно променила. Да ли је дакле извор, из ког сунце топлоту своју надокнађује и одржава, у њему самом или ван њега? Еако се накнади она топлота, коју сунце за једну годину васиони изда? —• Сунце изгледа нам као ватра, много већа и интензивнија од икоје на земљи. Али који материјал сагорева ту ? Ми знамо, да се сунце састоји из истих елемената као и земља. Но ни један није у стању ватру ту у такој мери одржавати. Хемијско дејство им је врло слабо и брзо би се истрошили. Кад би сунце било маса запаљеног угљена, то би се сасвим истрошило већ за 500 година. Хемијска дакле дејства нису у стању тоилоту сунцу одржавати. Електричне појаве су још мање кадре, тако велики и дуготрајан ефект производити. Остају нам механичка дејства. — Славни енглески физичар Тиндал изнео је једну хипотезу о том, каква су та механичка дејства, што одржавају тонлоту сунчеву, хипотезу, за коју он сам вели, да је одвећ смела, али да ипак заслужује, да се на њу пажња обрати. Ево те хипотезе. У нашем сунчаном систему, осим сунца, планета, пратилаца и комета, налази се још безброј телеса, која су сићушна као атоми у васиони спрам осталих пебеских тела. Па и за њих важе исти закони, као и за остала тела на небу, и она се окрећу око сунца. Она су