Стражилово

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

717

Као што се данас у сфери материјалног рада ироизводи много више но што се троши, тако се исто и у сфери умнога рада понеке гране науке и вештине изучавају већма пего друге. Па као што се оиажа у материјалном правцу, да поједине врсте рада и вештине не наплаћују труд и материјалан улог — тако се види на пољу и умнога рада да има занимања, којима се данас сутра неће бити више вредно одавати, јер труд и капитал у њих уложен неће носити камате ни појединцу ни народу. Ако ико, ми Срби смо упућени да пазимо на ту размерицу и да образујемо своје синове и према приликама, у којима живимо, и нрема потребама нашег народног живота. Кад једном буде јасног прегледа о томе, шта све уче синови нашег рода, имаћемо онда и сигурнијег основа за рад наш око оснивања нових стипендијских заклада, које би нам биле нужне, и око преустројавања оних, које су већ основане. Но за нас Србе није само то важно, да се што већи број синова наших изучава у што разнијим гранама науке и вештине; за нас је важно и то, да се наши синови изображавају у иагием народном духу, да после, кад завршс своју науку и образовање, радом својим користе не само себи, но да рад тај иде и у непосредну корист нашег народа, ако се врши у средини његовој; а ако се по ириликама мора да врши у туђини, оно бар да иде у прилог културног имена и позива нашег рода. Призната је истина, да се млади Срби, који се уче па виптим школама у страном свету, обичпо одликују не само вредноћом него и даром, али на жалост нису ретки ни случајеви, да се ногдекоји млад Србин толико занесе и оиоји туђим духом, да после у животу са.мо што је још по имену-и по вери Србин а по свему другом па често и по језику је и. пр. Мађар, Немац, Гус, Француз, Талијанац. Што је који од тих наших младих људи даровитији, то је нећи губитак по нас и по нашу културу. Зато и јесте важио, да има у сваком већем граду, где се уче ма само три Србипа, неко сриско средиште, огњиште неко, око којега ће се ти Срби прикупљати: да ту на томе жару загреју своје срнске груди оним топлим осећајем, који се разлива по свакоме ономе, који је свестан своје крви, свога имена и језика и свега онога, што чини иашу милу српску народност. Где нема таког срггског огњишта већ по себи, тамо га ваља створити удруживањем. Иа ово треба да побуђују своје синове пре свега они, који су их послали у велики туђ свет, а то су њихови родитељи. Кући српској је дакле прва и најпреча дужност, да се брине, да јој се синови њезини у туђини не одроде. У кога су отац и мати одушевљени за своју народност, тај се већ под утиском милих успомена

на своје детинство, мислећи на дом, у којем се родио, на место, у којем је одрастао а стојећи у непрекидној свези са свима, који су му у постојбини мили и драги, неће занети толико туђинштином, да према своме постане равнодушан. У нас овде, у угарској престоници, где се учи леп број наше омладине по разним средњим и вишим школама, имамо ми свој српски стожер пре свега у нашим двема честитим српским иравославиим оиштинама, Будимској и Пештанској; имамо гајоши задрузи ^Коло младих Сроа" и у Текелијином заводу. Па при свем том бива да се пађе по који српски син на овдашњим школама, који се толико занесе туђим друштвом, да се и не зна за њега да је овде међу нама, да заборави и оно мало српског језика, што га је знао, па тек кад му дође до нужде, да искаже својој школској управи успех из православне веронауке — истом онда потражи Будимског или Пештанског српског пароха. За ту и таку нашу неодраслу децу по овдашњим основним и средњим школама било би заиста целисходно да се уреди: да се морају сваке недеље бар два сата ире литургије састати у сриској школи и ту учити не само својој веронауци него и сриском и црквено-словенском језику и сриској историји — све да ова иастава стане и материјалних жртава једну и другу општину нашу. „Коло младих Срба ", у које се хватају братском руком један уз другога наши синови, који се овде уче на вишим школама, трговачки и занатлијски помоћници и други млађи Срби самостални по занимању - отпочело је и ове године свој рад. Изабрало је пре свега своје овогодишње часнике и прибрало је леп број нових чланова. За председника дружини изабран је многогодишњи заслужни стари председник Лаза Милошев, чиновпик уг. кредитне банке; за потпредседника Милан ПоиовиИ , медик ригорозанат; за бележнике: Божа Бор/јошки, техничар, и Лаза ГрујиЛ, медик; за књижничара Душан Сиерњак, филозоф; за благајника Михаил МиљковиИ, трговац; за надзорника Бошко ПетровиИ, трговац. Дружина има свој резервни фонд у износу око 600 фор., своју лепу књижницу и развија на својим састанцима, који се држе сваке друге суботе, иоучан и забаван књижеван рад, који слогом и вредноћом чланова бива из године у годину све то једрији и озбиљнији. Година 1888. биће по нас овде значајна, јер се у њојзи дана 21. августа (2. септембра) навршује равно 50 година од онога дана, када је велики добротвор Сава Текелија основао у средини сриске Пештанске оигитине „Текелијин завод и —• за образовање сиромашних а вредних српских сииова у