Стражилово

Бр. 47.

СТРАЖИЛОВО

751

више чита, како су све радили алкемичари, све му иише на ум пада, да су то морали бити свакојаки пробисвети, који су знали од безазлених људи на фини начин новаца излагати те су тако лепо и без бриге живели. Ако прочитамо више из историје науке-кемије, видећемо, да алкемија и није ништа друго него један период, један одсек, саме кемије. Кемија као наука претрпила је разне промене, о којима нам није намера писати, па така једна промена била је и алкемија место права кемија. С развитком у кемијском знању дођоше људи на ту практичну мисао, да нраве од недрагих метала драге, то ће рећи, да од јефтиних метала граде злато и сребро; да тако дакле лако добију ових скуиих метала, кад их у земљи нема толико, колико би човек хтео да награби и да има. Еад је кемији у задатак дано добијање драгих метала из недрагих, прешла је кемија у алкемију. За то дело време кемија је у научном иогледу јако заостала, јер се развијала само у једном правцу, И доиста на алкемију имамо много кривице да бацимо, што је кемија тако рећи чедо наших дана. Еад се пак много кашње кемија научно почела развијати, пропала је алкемија сасвим, њу је потисла кемија тако, да данас алкемија спада само у историју кемије као један перијод. 0 алкемији се говори сада тек као о нечем, што је постојало, а као о науци нема ни речи нити може бити. Ако данашњим кемијским очима гледамо у алкемију, изгледа иам она као нека наказа у науци; у оно пак доба многи се њоме бавио и шта више за њу заузет био. Та није шала, она је учила човека, како ће моћи злато нравити; она је говорила пут, како ћеш узети парче олова у руку па од тога да добијеш парче злата. Алкемија је владала скоро иљаду година, скоро до краја прошлога века. Што се алкемија тако брзо раширила била, било је много разлога и у томе, што је тада кемија врло слабо развијена било и што су многи ногрешни назори владали у њој. Незнање у кемији створило је алкемију, незнање у кемији раширило је и одрзкало дуго времена мишљење, да се „непотпуни метали" могу претворити у „потпуне." Алкемија нас подсећа јако на астрологију, која је говорила, како се судба и срећа људска може читати из звезда. Штоване читаоце овога листа мислим нешто упознати и са астрологијом којом другом прилцком. 2. Ероз више векова провлачио се назор у кемији, да се материје могу преображавати, те из једног облика прелазити у други, зато је у то доба у опште било раширено мњење, да се доиста може

и сваки метал преобразити у злато, само треба наћи згодно средство за то, због тога су и провели по неки људи читав век свој испитујући све, о чему су што знали и састављајући, и мешајући разне ствари, е да би како натрапали на то тако важно сресгво. Алкемисте су држале, да се срество добити може једино од неке супстанције, којој су дали име та1;епа рпта. Но доћи до оваке материје било је тек тешко. Тражили су је и тражили, па да је онда нешто препарирају, преустроје, у тако-звани камен мудрости. Било их је много, који се хвалили, да су нашли материју и да су начинили камен мудрости, ал све је то била варка, све је то било тумарање и лутање по мраку. Ти, који се тако хвалили, нису ни у длаку били ближе камену мудрости него ма који други обичан човек. Многи су чак и писали о томе и давали читаве рецепте, али све то није ништа помогло, јер нико није знао ни но тим нравилима начинити камена. Нисац историје алкемије, X. Еоп, врло лепо описује ону вреву за време алкемиста, исто тако ону дурашност и тврду вољу, која је била у алкемиста. Он каже, да је испитано све, што је на земљи, што је дубоко у земљи; испитано је и оно, што на земљу пада или се даде мислити, да пада; испитано је све, што долази у минералном царству па све биље заједно са сокови у њему; испитано је и даље све, што се лучи у животињама, исто тако све, што се лучи из њих. Шта и шта нису све пробали и то радо и вољно, ал до камена мудрости никад доћи. Људе у добу алкемичара подстрекавало је, да траже камен, и то, што је тада владао у опште и рђав назор у самој кемији о саставу метала. Да није тога било, можда не би алкемија тако маха ухватила и тако се утврдила била. По тадањем мишљењу сви метали састајали се из два главна састојка, који су имали разне особине. Еако су метали различити, то је у њима било ових састојака у врло различитој мери; међутим нису састојци ни једнако чисти у сваком металу а и особине им не долазе свуда једне и исте. Један састојак био је сумпор, који је носио у себи све оно, што мења метал у ватри, други саставни део била је жива а њоме је престављена топљивост и растегљивост и сјај у метала. Из ова два тела згодиим мешањем могло би се злато увек направити, а да згодно мешање изведе, да се дакле злато направи, послужиће камен мудрости. Ово срество иставиће из појединих метала неке особине а друге ће им опет дати баш тако, да буду право и чисто злато. Еамен мудрости, који би тек од метала правио злато, није био, по мњењу ондашњега века и света,