Стражилово

Бг. 47.

СТРАЖИЛОВО

741

— Ја .. . ја ... тако је. — Па, волем те, ја. — Е, баш ти вала, Смиљо, — па је узе за руку, а рука је та дрктала . . . — Бог и душа, да ја прионем уз моје, а ти уз твоје, те ће тако бити најбоље... Оно знаш, не би ни било лепо, кад се бегенишемо, да се не узмемо. — Не би, ја. — Ено, већ је мрак, тражиће те, Смиљо, у кући. — Па збогом, Радо! — Збогом, Смиљо! Руковаше се, стискоше једно другом руке. Смиља одскакута као јеленче, а Радоје се замислпо, па док је год могао да сагледа Смиљу, гледао је у њу; тек кад се она изгуби у шумарку, онда тешко уздахну, погледа месец, који се прикрадао, па се крене кући. II. — Ама, што ли нас оно позивају, ћато, вере ти? Тако је питао Ранко општинског „ћату", који је одевен пола варошки, а пола по сеоски; лети-зими носи астраганску шубару, веома на десну страну накренуту, дугачка „муштикла" и сјајна плехана „табакера" верни су му пратиоци. Себи је давао велике важности и трудио се особито, да изгледа врло паметан и „званичан". II а, богме, мал га таквим очима нису гледали сељаци. Седе тако у сеоској механи на друму. Било је ваздан сељака, јер је недеља, премда наши сељаци, на жалост, не гледе баш много на празни дан, кад је реч о механи. Ранко је доста имућан; има оца и сестру; отац му је врло позиат у селу са своје тврдоглавости. За љега веле, кад се ко погађа или свађа па неће да попусти: „ Ма немој бити тврде главе кб при богу Аћим!" Он се лепо живи са ћатом, јер увек плаћа, а ћата увек мукте пије и важно говори. Баш у овом часу седе љих петоро за столом до „келнераја" и пијуцкају, па сви у ћату гледе, а оп нреврће са врло важним лицем „Српске Новине". — Дед, пи, ћато, пи, господине! — Ајд, ајд! — куцне се ћата па испије. — Је л', ћато, не рече ми, што ли нас то позивају у бригаду ? — Тајна! Тајна, драги мој! — одазва се ћата и узе најозбиљнију и најпаметнију позитуру. — Ја, ја... одазваше се остали. — Ама, ћато, кб велим, ми смо наши, па би могао онако тајно да нам кажеш; ви господа знате много, па ипак не казујете ником ништа.. .

Е, Ранко га је у жицу дирнуо! „Ви господа!" то му поласка. —• Па, јес, јес ... оно . .. јакако ! Ми много знамо, — е, али шта ћете, кад је служба чиновничка у таквим претпријатствима и електрична, да се никада не може до суме сумарума, нити пак до диверзије доћи! ..." На ове луде речи сељаци су само бленули, гледали један другог, а сви су у себи закључили: да ту памет, као пгго је у ћате, нема ни сам Гарашанин. ћата .је мирно и достојанствено лупкао нрстима по столу, па гледао све преко рамена, шта више и сам је себи веровао. да је збиља паметан и научен, наравно, кад су сви о томе уверени! Е, ућуташе! Ко сме сада да се усуди, да проговори, кад је ћата таку мудрост избацио ?! „ћата" у селу, то је мало више но пандур у вароши. — ћато, ево ти од капетана ово писмо! — продера се на ћату пандур Тодор из среза. Сви се покренуше, јер је пандур од капетана, те се врло снисходљиво с њим упиташе за здравље. ћата заборави за тренутак на своју важност, отвори писмо и сав позелени од једа. У нисму виде своје писмо, које је иисао капетану, кад му је овај претио, да ће га протерати до врага, ако којекакве будалаштине у званичиа акта уплетао буде. Ево, шта је ћата на то капетану одговорио: „Госиодину началнику среза Н. Лерсонификативно дезорганизирате иоложај ума и свести, старијега консолидишете у иравцу, кога ви за извесног држите. Полизпи Станимир ДрљиИ." То је, јадник, у каквој књизи наишао, па му се учинило, да је врло паметно, јер он није разумео, те је мислио, да ће се тиме увући капетану у милост. Капетан му одговара: „ Зврндове! До сада сам мислио, да си иаметан, иа сам се једио, а сад видим, да си будала, иа се смејем. — Одмах кажи кмету, да сазове оиштински збор, те да се иозову сви они, који су у I. иозиву, те да сутра зором буду иред среском купом. Началник среза II. Н. Н." — Шта је, ћато, по богу? ■— Што ме питаш, — нродере се на Ранка, ваљда ти нећу све о нос обесити; преписка између нас чиновника је тајна!