Стражилово

742

СТРАЖИЛОВО

Б р . 47.

— Ноздрави господина началника, и реци, да је све у реду. Пандур уседе на коња и одмах одјезди. Сви заћутали. — Хм ... хм . .. хм!. .. — вртио је врло важно главом ћата; чисто је зачикивао, да га ко шта упита. Али услед набуситог одговора, па још Ранку, не смеде нико да прослови. — Хм . .. хм . .. хм!... Ерв! Крв !. .. — мрмља ћата а лупка прстима по столу. Сви га живо гледају. — Е, ја, ја... мора се, мора! „Дође хора, војеват се мора!" Деде вина овамо, ти Апостоле! — Саг, саг, — одазва се Циндарче. — А, ћато, вере ти, — усуди се Ранко, — да неће Чвабо на нас? — Ха, ха, ха! ђаво не спава! Али какав Чвабо!... Где би он по нашим врлетима ; ту нема беле каве, нема, да ти кажем, супе, иа нема „милиброда", еј, није не, — лепо би Чваби и ишло, да по несрећи залута амо, — друго је нешто . .. друго . .. — А шта, молимо те? — Шта ? Рат, брате, рат јакако! — Ене! — тргоше се сви. — А с ким, да од бога нађеш? — Хе, с ким? Па с ким, него са Турчином. Јакако! Ено и у новинама трабуњају којешта, али ја што знам, знам. Идемо да ослободимо и заузмемо Македонију, па Прилип, па Приштину, па Нови Пазар, па Босну, па Ердеговину, па да се здружимо с Црном Гором, те да видиш славе и богатства; е, ја, наравно, да не би више био ваш ћата, но капетан... — Е, из твојих уста у божје уши! —• узвикнуше готово сви. — Дајде, Апостоле, три киле вина, ја за тај глас плаћам! Живио наш ћато! — узвикну старкеља неки и подиже масан, стари вес у висину левом руком а десном се прекрсти. •— Тако, тако! — А ста то? Ста де да биде? — упита љубопитљиво Цинцарче. — То ће да буде — рат! — Уф! Уф! Нел це да биде реквизиција, како ли га оне викају? — Оће, да шта ће!... — Мејанџија! — Саг, саг! ... Уф, уф!... Знајш, што га ја мрзимо ови рат .. . — Море, мејанџија ! — раздере се неки сеља опет. — Све мора да даш.. . ама си новце тешко добијеш!. .. — Ја, ми се крвавимо тамо, а ти печеш каву...

Ајд, сиктер, бре; Цинцарин и Чвабо, то ти је све једпо !... подвикну му старац Ника. — Е, велиш, на Турчина ћемо? А, по богу, шта вели, ћато, Рус? Оће ли и он с нама? — Какав Рус? —- набрецну се ћата. — А, ја, шта ћемо ми без њега! — ћути, море! Алијансија политичке диверзије прекинута је с Русијом, — мудрује ћата. — Јес, јес ... — А Ристић? — Немој да те затворим, море! Какав Ристић?! Сад смо ми напредњаци на влади! — Јес, ћато, јес... сад сте ви, но оће ли и Ристић с нама бити у боју? — Јок! — Еј, бога ми, онда зло! — А што зло ? — Е, па он ти, знаш, то, ка онако, најбоље зна! Ене и пре ... па јес, ћато, јес, да сте оно и ви добри, ама ђаво је Турчин, ако нема Ристића и Руса, бог и душа, сви ћемо листом изгинути ... муца средовечан човек, сељак. — Доста, бре! Шта ти знаш? — Е, дај боже, да не буде тако! — Море, остави се! — Ајдмо, Ранко! Јеси ли платио ? — Ево сад ћу. Еј, Апостоле, дедер ми ракам. — Саг, саг !... Ранко плати, па се са ћатом упути општипској кући. — Чујеш, Ранко, не хтедох ти тамо пред свима говорити; она твоја Смиља млого нешто шара. — Шта ?! Смиља ?! — Јес, ја! Но гледајдер ти, па попритегни мало дезгене! Ја, ја, оно јес да је Радоје леп момак, али кад има тебе, она према правилима морала и параграфима законика не треба да гледа на другог. — Зар Радоја?! А, џебрак један, а овамо се прави кб светац и он и она!... Е, ћато, бог зна како ти хвала, што ми то рече! — Е, а што ? И ти би мени казао. Чујеш . . . поздрави ми твоју Лепосаву, на гледај, брате, јер ето видиш, ко зна, шта носи дан а шта ноћ. — Оћу вала; шта ту ваздан! Она мора бити твоја. Ја и не знам, шта ми се ту врпољи ваздан! —- Тако, тако! Е, па сад одох ја да извршим, што ми је од вишег чиновника иаређено! Све има свога реда! Збогом, Ранко! И ћата оде у општинску кућу, а Ранко настави пут даље; но није ишао дуго, а пред-а-њ изађе Радоје. — Е баш добро, те те сусретох. — Помози бог, Ранко!